Letnje pospremanje doma ne spada u moje omiljene sportove, jer kada stignem do ploča, knjiga i diskova sa kojih treba da se oduva prašina, već sam toliko umoran da bih od svega toga rado digao ruke. No, prebiranje po njima mi uvek da neku novu energiju kako bih izdržao do kraja – po ko zna koji put ponovo otkrivam naslove za koje sam i zaboravio da ih imam.
U rukama mi se našao album Long Johna Baldryja za koji zaista ne znam kako je došao do mene i kada sam ga poslednji put stavio na gramofon.
A kada je već tu, nije zgoreg ni da se zavrti…
Baldry spada u “očeve britanskog bluza”, zajedno sa Alexisom Kornerom i Cyrilom Daviesom koji su odgajili mnogo muzičara koji će kasnije postati slavni. Bez njihovog uticaja ne bi bilo ni bilo ni grupa koje su proslavile britanski blues rock širom sveta (Rolling Stones, Fleetwood Mac, The Yardbirds, Savoy Brown…).
Kada su, početkom 1962. godine, Korner i Davies odlučili da oforme prvu britansku električarsku bluz grupu Blues Incorporated, Baldry je bio prirodan izbor za pevača – bio je visok (otuda i nadimak), zgodan i imao je moćan glas. Po knjigama se mogu naći svedočenja o njihovim zapaljivim nastupima, a budući članovi grupa The Rolling Stones, John Mayall’s Bluesbreakers, Manfred Mann i mnogih drugih bili su obavezno prisutni u publici u Ealing Clubu.
Tokom šezdesetih, Baldry će otkriti svetu dva nesumnjiva talenta koji će kasnije postati megazvezde. Jedan je Rod Stewart. Drugi je Reginald Dwight, koji će na Baldryjev nagovor promeniti ime u ono koje danas dobro poznajemo: Elton John.
Vremenom, tvrdoglavo ne odstupajući od svojih korena, Baldry je pao u zaborav, pa su njegovi štićenici Stewart i John početkom sedamdesetih odlučili da mu uzvrate blagim vetrom u leđa, kako bi mu osvežili karijeru. It Ain’t Easy (1971), Everything Stop for Tea (1972) i Good to Be Alive (1973) su bili dobri albumi, okupljali su zvezdanu ekipu i, pogađate, bili su komercijalno neuspešni.
Ponovo slušajući Good to Be Alive koji zvuči poput ranih albuma Roda Stewarta i Eltona Johna, ne mogu da se otmem utisku da se ekipa koja je bila prisutna na njegovom snimanju doboro zabavljala. Pesme zvuče razuzdano i prirodno, kao sirov proizvod kome ne treba marketinška ambalaža da bi se prodao.
To su bili i poslednji trenuci kada se Baldry zaista osećao živim jer sve što se dešavalo posle toga nije vredno pomena.