Things were getting hard to follow
I was feeling pretty hollow
When the stranger came to me and put out his hand
Šta da radi hiperaktivni muzičar koji je svestan da proizvodi mnogo više dobre muzike nego što tržište može da primi? Ako ima glupog producenta, potrošiće zicer na unapred propalu stvar i objaviće još jedan album. Ako je pametan, arhiviraće te sadržaje i iskoristiti ih kao adute u vreme kreativne suše ili, naročito slatko, odložiće ih na dugo vreme i jednom objaviti kao diskografsku bombonicu.
Neil Young je jedan od najpametnijih na rock sceni i to je dokazao više puta nego što bih mogao da se setim u proizvoljnom času. Najzad, posle pedeset godina neprekinute i uglavnom briljantne karijere, teško je da bilo koji novi gest ispadne iole zanimljiv, a kamoli da sadrži i neko iznenađenje. A opet, zamislite dripca, njemu to uspe kad god poželi. Uspelo mu je i ovog puta.
Ovo je, hm, nova stvar. To jest, preko četrdeset godina retroaktivno.
Pre nekoliko dana, Neil Young je objavio album Hitchhiker, čije ime budi sećanje na legendu o davno snimljenom i neobjavljenom albumu, na kome se kriju razna čudesa. Šta je prava istina, teško je reći, ali prostom rekonstrukcijom činjenica možemo doći do neke slike. Idemo redom.
– * –
Naime, kao i svako ko je hiperproduktivan, Neil Young je u priručnom kućnom studiju vazda snimao audio-skice onog što je upravo sklepao u celinu. Takvi zapisi su zahvalniji od papira, pogotovo kada je reč o notnim analfabetama. Prode, rock je muzika senzibiliteta, a ne notnih zapisa, jer ponekad neki mali namerni trzaj po žicama ili geg u pevanju učini više nego motiv, fraza ili melodijska linija. A čestit zapis na magnetofonskoj traci to može da zabeleži bez mnogo objašnjavanja.
Šta je posle bivalo sa tim sadržajima, druga je priča. Recimo, jedna legenda veli da je Neil Young bio u delirijumu zbog visoke temperature izazvane gripom – i ko zna čime se tada, hm, lečio – baš dok je planirao snimanje svog drugog albuma. I navodno, na jednoj magnetofonskoj traci koja je ispunjena sviranjem i mumlanjem, snimljenoj u periodu koji nije duži od 24 sata, pronašao je kompletne strukture za pesme “Cinnamon Girl“, “Down by the River” i “Cowgirl in the Sand“. Nama preostaje da ovoj priči verujemo ili ne verujemo, da pomislimo ko zna šta – ali činjenica je i to da su te pesme remek-dela koja su završila na istom albumu Everybody Knows This Is Nowhere (1969).
– * –
Skok na leto 1976. godine: neposredno iza ovog vremena, NY je poređao niz od osam solo albuma, baška albumi u četvorki CSN&Y i ko zna koliko stotina koncerata… Bilo je potrebno malo usporiti i prebrojati preživele. Young i Stephen Stills su spremili zajednički projekat Tonight’s the Night i sve je bilo potaman, osim što luda glava nije htela da se zaustavi. U jednom paroksizmu inspiracije, negde u vreme postprodukcije tog albuma planiranog za ranu jesen, Young je uz pomoć producenta Davida Briggsa u studiju, za samo jedan dan, snimio deset pesama koje su samo izletele iz njega. Briggs je posle pričao:
…Ne pričam vam o tome da je sedeo sa olovkom i papirom. Pričam vam da je podigao gitaru, seo u ugao, gledao me u lice i dvadeset minuta kasnije imali smo pesmu “Pocahontas“.
Bilo je jasno da nastali materijal može odmah da se spakuje u solidan album, ali kalendar je bio prepun i objavljivanje još jednog albuma neposredno posle Long May you Run bi bilo razmetanje. No, te pesme su uobličene za puni bend i počele su da žive svoj život na sceni, a osam od deset je kasnije objavljeno na raznim albumima tokom sledeće tri godine.
No, ostade legenda kako je Neil Young snimio album Hitchhiker koji nije objavio.
– * –
Još jedan skok, ovog puta tričavu 41 godinu napred: septembra 2017, album Hitchhiker najzad stiže i klupko se najzad odmotava. I naravno, čujemo dobro poznate pesme u nepoznatom, besprekorno jednostavnom kroki aranžmanu koj ise sastoji od gitare i glasa. I naravno, prvi put zvanično čujemo dve pesme: “Hawaii“, koju ste upravo čuli, i “Give Me Strength“, koju je takođe grehota propustiti.
Koliko se sećam, ove pesme sam čuo na nekim bootleg radovima; informacija da ih je NY često izvodio na sceni tih godina me podržava da verovatno ne grešim. No eto, sad ih imamo prvi put i zvanično.
To da Neil Young ima ogromnu arhivu već nije legenda, nego suva činjenica. Sad kad je dospeo u godine da više ne mora da se dokazuje ili da cilja nove sadržaje kako bi održao tonus na tržištu, Young izvesno može da nam plasira sadržaje iz te arhive dok god bude zadržao snagu da to čini. Štaviše, ovo nije prvi put: beše prethodnih godina sličnih sadržaja, sa merom. I uvek je bilo vredno pažnje.
Lično, veoma volim muziku Neila Younga u ovom minimalističkom izdanju. Vešt u raznim stilskim izrazima – od tipične nešvilske paradigme, preko country rock balada kakove su ove, pa do “look who’s the daddy of grunge” prštećih gitara – Neil Young često naglašava sve drugo osim svog nesumnjivo ogromnog dara za pisanje odličnih pesama, pa nije loše da se malo podsetimo i toga. Ako ste fan, pred vama je odličan dokument koji povezuje stvari. Ako tek upoznajete muziku Neila Younga, možda ćete bolje razumeti sve ono što se tada dešavalo. Ili, ako ste odavno dosegnuli spokoj kada je reč o tom velemajstoru, možete prosto da uživate u toj prostoj muzici kao u čaši besprekornog vina, možda se namah pitajući, kao što ja to često činim, šta to Onom Gore bi da baš toliko talenta i inspiracije dodeli jednom jedinom čoveku.