Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.
Lakše promašiti nego uhvatiti.
Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.
Bolje ikad nego nikad, reći će neki. No, nije baš tako: ne može muzikom prepunjen i idejama zapečen matori magarac da apsorbuje vibracije onako kako je to mogao onaj još uvek zelen, svakog znanja željan i za uticaje otvoren klinac od petnaest. Da sam sa 15 godina slušao krautrock, ko zna kako bi danas izgledao moj pogled na muziku…
– * –
U drugoj polovini šezdesetih, Nemačka je najzad malo prodisala posle materijalne i moralne devastacije koju je pretrpela zbog slepe vere u populističku politiku. Stasala je nova generacija rođena posle rata, ona koja nije više htela da prihvata odgovornost za sve ono što se desilo pre. A s obzirom i na to da se i privreda Nemačke oporavila do te mere da je počela da se rađa srednja klasa, to je i umetnost počela da cveta. Nije bilo neobično što se taj izraz brzo oblikovao kao avangarda, naročito u pozorištu, na filmu i u muzici. Najzad, avangarda i nije ništa drugo nego beskompromisni i duboko lični vid ispoljavanja iskrene želje za spoznajom slobode.
Počele su da se stvaraju i umetničke komune, po uzoru na ono što se dešavalo u San Francisku u godini Dece cveća ili, malo kasnije, u Grinič Vilidžu u Njujorku, naročito u Vorholovoj “Fabrici” i u mračnim budžacima hotela Chelsea… Jedna takva umetnička komuna, nastala u Minhenu tokom druge polovine šezdesetih, nazvana je Amon Düül. Ne lupajte previše glavu pitanjem o poreklu imena: Amon je egipatski bog Sunca (takođe zvan Ra), a ono Düül je jezički čkoljac bez ikakvog konkretnog značenja (kao žbajzla, kvokla ili sačulatac).
Lajtmotiv delovanja grupe je bio političko delovanje kroz umetnički izraz, što je savršena podloga za rasipanje energije na pokušaj osmišljavanja konkretnih aktivnosti – neko bi da se bavi politikom kroaz umetnost, neko umetnošću kroz politiku. I bi raspad: čim je komuni ponuđeno da snimi neku muziku, jer se stvorilo potencijalo unosno tržište za avangardnu muziku, onaj deo ekipe koji doista i ume da svira otcepio se od jezgra i formirao novu liniju delovanja. Ime je već osvojilo lokalnu publiku, pa je bilo nezgodno da se menja; zato je solomonsko rešenje pronađeno u dodavanju sufiksa, pa je prvi album 1969. godine, vizionarski nazvan Phalus Dei (“Božija piša”), potpisan je imenom grupe Amon Düül II. Kasnije je onaj pretekli deo umetničke kolonije pokušao da izvuče neku paru na talasu naglo rastuće popularnosti izdvojene grupe, ali “original” nije imao ni dovoljno znanja niti tehničkog kapaciteta da taj posao uradi čestito, pa su vremenom nestali sami od sebe.
Termin “krautrock”, koji ima pomalo i posprdno-uvredljivu konotaciju (“kupus-rock”, zapravo “kraut” u ovom kontekstu je već zaboravljeni žargonski izraz za neke vesele supstance), ipak nije dovoljno precizan da tematski odredi sve ono što se dešavalo na avangardnoj sceni počev od, otprilike, 1967. godine i što je u nekim vidovima preživelo do danas. Ima tu svega – od prostih psihodeličnih pesmičuljaka koji neodoljivo podsećaju na radove Pink Floyda iz doba Syda Barreta ili na početke grupe Jefferson Airplane, preko virtuoznog jazz-rock izraza, preko suve i eksperimentalne elektronike do avangardne glasne muzike minimalističkog izraza koju, glumeći neku veliku pamet, danas nazivamo proto-punk. Prelistavam omot albuma Almost Alive… And Looking Fine (1977), na kojem je današnja numera prva u nizu, pa saznajem ono što nisam do danas znao: John Peel, najznačajniji promoter avangardne muzike u istoriji radija, inače iskreni poštovalac avangardne struje koja je dolazila iz Nemačke i nezvanični autor kovanice “krautrock”, često je svu tu muziku nazivao “tevtonskim zvukovima”. Đavo da me odnese ako je iko ikad u dve reči bolje opisao o čemu je tu reč.
Amon Düül II su započeli svoju diskografsku karijeru kao manje-više tipičan psihodelični bend, gravitirajući ubrzo ka pitkijim oblicima dobro svirane progresivne rock muzike. Svirački i autorski veoma relevantna, grupa je našla svoje mesto kao prva koja nije pokušavala da simulira anglo-uzore, već je van Nemačke prihvaćena sa originalnim idejama. U tom svetlu, njihova važnost je fantastičko velika: postali su preteče za bujicu neverovatno kvalitetne i originalne muzike koja nije prihvatala sviranje bluzoidne muzike koju su nametali aktuelni okupatori Nemačke, da ne pominjemo i to što su u korenu presekli veze sa ispraznom šlagerskom muzikom u koju je konzervativna Nemačka bila potopljena duže od dve decenije. Pozitivni spin je trajao deset godina i tada smo, osim Amon Düül, saznali za Can, Faust, Guru Guru, Ash Ra Tempel, najzad i za Popol Vuh, Tangerine Dream, Kraftwerk i mnoge druge.
Zlatne i berićetne sedamdesete donose sve što je vredno u celom avangardnom pokretu nemačke muzičke scene. Amon Düül II ostavlja svetu trinaest studijskih i jedan živi album pre nego što su prestali sa radom 1981. godine. Ostaće zabeleženo i to da su jedan od retkih centralnoevropskih bendova tog vremena koji je imao uspeha u Americi.
– * –
Osamdesetih je počela globalizacija medija, a nužna izmena koja se tada desila dovoljno govori o tome čega dobrog ima u populističkim merama tipa “zna narod šta je najbolje”. Avangradna muzika cele centralne Evrope je potisnuta u underground iz kojeg je i potekla. Mnoge grupe su prestale sa radom, jer nisu mogle ili nisu htele da funkcionišu po novim pravilima koje je nametnuo MTV. No, devedesetih se nemačka avangardna muzika budi iz dugog sna i nalazi svoje mesto kao revival čudo za nove generacije. Amon Düül se takođe vraća, no ovog puta to je muzika sa previše naknadne pameti, a bez ikakvog suvislog izazova: l’art pour l’art. Jednom vremenu je došao kraj, što je sasvim u redu jednom kad ukapirate da vas sva ta muzika i dalje čeka da je sami otkrijete, kao što sam ja najzad uradio poslednjih petnaestak godina…