Mogu li vrhunski pevač i isto takav bubnjar da sklope uspešnu grupu? Sumnjičav sam kada su u pitanju ovakve kombinacije, ali ko mene pita. Ovakva glupava ideja je pala na pamet sve prekaljenim vukovima u muzičkom biznisu jer su iza nje stali šef Atlantica Ahmet Ertegun, menadžer ZZ Topa Bill Ham i iskusni producent Chris Kimsey.
Iako je ideja bila upitna, rezultat i nije tako loš.
Iza naziva grupe The Law krili su se Paul Rodgers (Free, Bad Company, The Firm) i Kenney Jones (Small Faces/Faces, The Who) o kojima ne treba trošiti reči jer je njihovo mesto u svakoj muzičkoj enciklopediji odavno poznato. Tri pomenuta kormilara koji su stajali iza početne ideje su Rodgersu praktično dali odrešene ruke da peva šta hoće i kako hoće. Uz to, angažovana je i sjajna sviračka ekipa: David Gilmour, čarobnjak na fretless basu Pino Paladino, te iskusni gitarista John Staehely (Spirit, Jo Jo Gune)… Praktično, učinjeno je sve da ovako pažljivo upakovan proizvod bude uspešan.
Nije bio: neslavno je komercijalno propao.
Iako su uboli hit sa Rodgersovom pesmom “Laying Down the Law“, album je potonuo negde ispod stotog mesta na Billboardovoj listi. Slušajući materijal sa njega, ne mogu da se otmem utisku da za ovakav fijasko nisu krivi muzičari, jer u muzičkom smislu je sve na svom mestu. Pre bih rekao da su u pitanju izneverana očekivanja publike – gledajući pedigre Rodgersa i Jonesa, očekivali su čvršću krljačinu, a za uzvrat su dobili ispolirane, radio frendly, AOR pesme.
Najviše mi je legla pesma “Stone“, koju je napisao Chris Rea. Ova slow burning numera je od onih u kakvima je Rodgers uvek bio brilijantan tokom čitave svoje karijere – tužbalica o životu muzičara koji uvek žude za voljenim bićem i podrškom. Za pozadinski gitaristički vez zaduženi su Gilmour i Rea, pa možete da naslutite u kakvom maniru je odrađen album ako se odlučite da ga celog preslušate.
Meni samo na kraju ostaje da konstatujem: Sve dok je viška zaludnih para biće i ovakvih igara.