In memoriam: Harry Dean Stanton (1926-2017)
Napustilo nas je jedno od najupečatljivijih lica u istoriji američkog filma. Harry Dean Stanton je na filmu bio sve ono što su mnogi drugi hteli da budu, a da pritom nije morao da prebija ulogu preko kolena, potiskujući samog sebe: to je bio on.
Danas se prisećamo tog sjajnog glumca u muzici iz jedinog filma u kojem je imao glavnu ulogu, od preko stotinu na celuloidu i preko 50 u TV formatu koje je snimio; i ne samo to, nego mu je partnerka u filmu “Paris, Texas” (1984), pa makar na onih nekoliko upečatljivih i nezaboravnih minuta, bila Nastasja Kinski.
Wim Wenders reče da, kada je vido Stantonov performans u filmu “Young Doctors in Love“, odmah je znao da je to ona faca koja mu je potrebna za projekat koji sprema… A Roger Ebert, zloglasni filmski kritičar, tvrdio je da film u kojem Harry Dean Stanton igra bilo kakvu ulogu, ma koliko da je minorna, ne može da bude loš.
U dokumentarcu “Crossing Mulholland” (2010), čije gledanje vam preporučujem ovog popodneva, Billy Bob Thornton upozorava na to da Stanton ima lice čoveka na kojem sve piše i koje se nikad nije promenilo: “Imao je lice pedesetogodišnjaka kad je imao 20, imao je to lice sa 50, a potpuno isto je i sad, kad su mu 84”. A metodu koju je primenjivao pred kamerama celog života, sam Stenton je objasnio ovako, preko prvog glumačkog iskustva u pozorištu, tokom studentskih dana:
…I kad sam radio u pozorišnoj predstavi, znao sam sve o njoj. Na sceni sam bio siguran, na sceni sam ja mogao da budem ja. Van scene to nije moguće. Ne u ovom društvu…
Niko, tvrde mnogi, nije mogao bolje da uradi scenu onog tumaranja po pustinji: Harry Dean Stanton nije glumio te korake, taj izbezumljeni pogled koji vas istovremeno uverava da drugačije ne može da bude nego tako kako je sad, tu, pod tim pržećim Suncem, dok odbacuje kanister za vodu nakon što je ispio poslednji, neveliki gutljaj.
Čak je i taj očejnički gutljaj postajao stilska figura u njegovoj izvedbi.
Standonova neizmerna ljubav prema muzici je morala kad-tad da izađe na površinu i u legendarnoj muzici iz filma “Paris, Texas“. O tom soundtracku, izvesno jednom od najboljih u istoriji filma, već je dovoljno rečeno ranije: Ry Cooder, velemajstor tog nepojmljivog žanra koji zvukom oslikava pustinju, znao je dobro šta radi, ali je tada prevazišao sve što je inače uradio pre i posle; a to nije malo. I upravo je Harry Dean Stanton bio u ulozi pevača ove prelepe pesme.
Kada se pesma završi, ponovo je pustite u svoje uši i svoju dušu.
Nema više šta da se kaže.