Sve do pred kraj sedamdesetih, The Doobie Brothers su bili savršeno uspešan proizvod. Generalno rečeno, retko ko je u to doba uspeo da stvori takav amalgam muzike koji je u sebi sadržavao toliko različitih uticaja – klasični rock, soul, južnjački boogie & swamp rock prekriven tako ispoliranom glazurom da mu je teško bilo odoleti. Naravno da su bili i više nego uspešni. Šta god da mislimo o njima, oko 40 miliona prodatih nosača zvuka slikovito govori o komercijalnom potencijalu.
O tome koliko su bili velika koncertna atrakcija i da ne pričamo. Na njihovim nastupima sve se pušilo.
Prvih desetak godina rada, koje nas i zanimaju, možemo uslovno da podelimo na dva perioda koja su bila obeležena pevačima koji su davali osnovni šmek njihovoj muzici. U prvom, dok je pevao Tom Johnston, više je bilo rokerskog prženja, a u drugom, kada je Johnstona zamenio Michael McDonald, okrenuli su se soulu.
Kod nas je najpopularnija bila njihova pesma “Long Train Runnin’“, ali kao i prošlog puta kada sam pisao o njima, draže su mi neke druge i neuobičajene za njihov repertoar.
Bazirana na kratkoj figuri koju je Patrick Simmons izvukao prebirajući po gitari, “Black Water” će se, zahvaljujući pronicljivosti producenta Teda Templemana, vremenom pretvoriti u majstorski urađenu pesmu za čiji će finalni zvuk biti zaslužni obojica. U njoj je sadržana sva Simmonsova facinacija Delta bluesom, atmosferom New Orleansa i načinom života u Luizijani. Tekstualno, ona je direktna aluzija na pisanje Marka Twaina o dečačkim avanturama Toma Sawyera i Huckleberry Finna. Mutna voda se, dakako, odnosi na reku Mississippi.
U vreme izdavanja albuma What Were Once Vices Are Now Habits (1974) niko na nju nije ozbiljno računao, tako da se našla na B-strani prvog objavljenog singla “Another Park, Another Sunday“. No, počela je često da se emituje na lokalnim radio stanicama, pa je na taj način, mic po mic, neočekivano dospela u vrh američke top liste.
Ono što promoteri nisu uradili, pesma je postigla sama.