Nemoj da me otkačiš

Čekajući na koncert grupe Talking Heads, moj brat i ja smo smo se zezali sa dve beogradske “mačke”. A onda se ispred nas zaustavila limuzina. Iz nje je izašao očito dobro raspoložen, nasmejani crnac i učtivo upitao gde ulaz u halu. Razmenili smo par rečenica, vratio se u auto i otišao. Ivana me je upitala:

– Zoćo, ko je ovaj čovek?
– Pa… Bernie Worrell.
– A zašto se nismo slikali sa njim? Imam fotoaparat u torbi…

Tek tada sam shvatio da je još jedna “once in a lifetime” prilika zauvek izgubljena, kao da je nije ni bilo.

Worrell je jedan od onih muzičara koji su obično u senci svojih poslodavaca, ali predstavljaju tačke oslonca za njih. Bez njega bi celi opus Georgea Clintona i grupe Parliament-Funkadelic tokom sedamdesetih bio nezamisliv, a teško je i pobrojati snimke njihovih derivata na kojima je prisutan na klavijaturama. Mlađoj publici je poznat kao čovek koji je itekako zaslužan za to što album Remain in Light (1980) grupe Talking Heads i danas zvuči tako moćno.

Manje se zna da je Worrel povremeno snimao i solo albume. Nekako, u celom svom bogatom i kretivnom životu najmanje je imao vremena za sebe. A kada se našlo vremena, trudio se da svoje ideje plasira na najbolji mogući način.

Album Funk of Ages (1991) je svakako nešto najbolje što je uradio pod svojim imenom. Okupivši ekipu svojih prijatelja od čijih imena počnete da balavite (obavezno pogledajte link), prošetao se kroz raznovrstsan repertoar koji slušaoca ostavlja bez daha pitajući se ima li neke vrste muzike koju ovaj čovek ne zna da svira.

“Don’t Piss Me Off” je ono što je najbolje radio – ljuti funk koji melje sve pred sobom.

Ugasio se gotovo neprimetno, pre par meseci, tako da je i meni ta informacija promakla. No, nećemo ga zaboraviti.