Month: September 2017

Potrebna si mi

Jedan od najboljih izdavačkih poteza koje je nekadašnji Jugoton povukao bio je izdavanje debitantskog albuma Elvisa Costella. Iako su novine Costellu pravile imidž novotalasnog momka, My Aim Is True (1977) je album koja je posveta engleskoj pub rock sceni i momentalno asocira na snimke Davea Edmundsa, Nick Lowea ili Brinsley Schwarz. Od početka do kraja to je prava rokerska vožnja koja pomenutima nije previše bliska po zvuku već po, u to vreme pomalo zaboravljenom duhu zapisanom u savršenim pesmama, i ciničnim Costellovim stihovima prepunih humora.

U tom trenutku nikome na pamet nije padalo šta će Costello vremenom postati.

Nastavite sa čitanjem… “Potrebna si mi”

Nedelja je, 24-IX-2017.

Neki preporučaju, a neki prepodoručkuju, veli slavonska doskočica. A neki i večeraju, bez tog prepodobnog stava. Sve najprostije stvari.

Da vidimo. Slanina, pirotski sir, maslac (ne margarin!), ražani hleb (domaći), neka kobaja, pečenica (bez dodate vode) i Njegovo Veličanstvo Paradajz (sa ukusom paradajza, domaći, prirodno sazreo bez kerefeka).

Dok mislite na večeru, prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije

– …A umeš li da odsviraš “Ciganku”?
– “Ciganku”?
– Ma znaš, onu od Hozea Felisijana!
– Šanji, čoveče, to je pesma o Ciganinu, lutalici sa gitarom, a ne o Ciganki!
– Ma dobro, pusti sad to, ja to uvek pamtim kao “Ciganku”. Umeš ili ne umeš?
– Umem. Ali ne mogu da odsviram baš onako onaj furiozni solo na kraju, nego drugačije, a moj glas nije ni blizu Felisijanovog pevanja.
– To što možeš je dovoljno za ono što planiram. Sviraćeš i pevaćeš to u predstavi, između dve celine. Vidi ko će sa tobom da svira, treba mi i taj solo, pa zato spremi to u dve gitare.

Kad se samo setim… Od tog razgovora je prošlo skoro 35 godina. Bio sam tad skoro-pa-triput mlađi nego danas.

Nastavite sa čitanjem… “Alternativa, improvizacija i pogled koji je mogao da ubije”

Srećni zajedno do kraja života

Poslednjih nedelja nikako ne mogu da se sastavim sa novim izdanjima. Valjda je to zbog hiperprodukcije, jer je očito da mnogi od današnjih izvođača pate od nedostatka stvarne inspiracije, pa kada dođe vreme za snimanje novog albuma kako bi se ispoštovale ugovorene obaveze prema izdavačima, ne zna se kome je strašnije – njima ili publici. Tako dobijamo sklepana dela čije preslušavanje predstavlja muku, a kritičari se utrkuju da pronađu barem nešto u svemu tome, kako bi uopšte imali o čemu da pišu.

Gde su nestala ona vremena kada se za album snimalo po 30 pesama da bi tek trećina od toga završila na njemu?

Nastavite sa čitanjem… “Srećni zajedno do kraja života”

Једна од пре: залазак шљиве

О сутону се углавном хвата залазак, што јако фрустрира људе на источним обалама, јер сунце залази са погрешне стране. На копну је то свеједно, дакле нека линија обзорја, ако падне који румени облак, шкљоц и јао види што је лепо. Осим што сте онда промашили све остало.

Срећа па држим крошње на воћкама релативно ниско. Орезивање? Одсечем понеку грану кад ми баш смета да пролазим. Истина, морам да гледам куд идем, што и није лоше – да нисам гледао, не бих видео ово.


(велика)
Технички, нисам скоро ништа чачкао. Оно у позадини је било баш овако црвено – кора ринглова (ака џенерике ака generic plum) јесте штогод црвенкаста, а боја цигле у позадини је исто штогод црвенкаста.

Цео предумишљај је био у одлуци да изоштрим на шљиве, које су биле у сенци тог тренутка, дакле плаво светло с неба. Мало изреза да избацим небо, смета, и кривуља осветљења да га довучем до оног како га се сећам. Готово.

Reč-dve o istoriji Pilećeg ranča

Rumour spreadin’ ’round in that Texas town
About that shack outside La Grange
And you know what I’m talkin’ about
Just let me know if you wanna go
To that home out on the range
They got a lot of nice girls

Gospođica Edna je vodila pansion u gradiću La Grange u Teksasu, smeštenom otprilike na sredokraći između Ostina i Hjustona. Taj pansion je bio klub za ugledne klijente: tamo se odlazilo isključivo u ispeglanim, uštirkanim košuljama, reda se znalo, ružne reči su bile zabranjene, napijanje nije dolazilo u obzir. Taj klub je, zapravo, bio kupleraj vrhunskog nivoa, od one vrste gde su očevi odvodili sinove da postanu muškarci, jer osim čistoće osnovnih sredstava, dame koje su tu boravile i radile pazile su i na visok zanatski stil.

Malo je reći da je “Pileći ranč” (Chichen Ranch), kako se to mesto zvalo u kasnijim godinama postojanja, stekao veliki ugled među pripadnicima muškog pola tokom duže od jednog veka poslovanja.

Nastavite sa čitanjem… “Reč-dve o istoriji Pilećeg ranča”

Mislio sam da te poznajem

Čitaoci naših tekstova na ovom blogu nisu se pretrgli od komentarisanja, ali zato umeju da nam se obrate posredno. Jedan od redovnih mi je, nedavno, poslao mejl zanimljive sadržine:

Često pišeš da te devedesete nisu ni malo dojmile. Štaviše, sklon si da pljuckaš po izvođačima iz tog perioda. Pa, dobro, šta si ti u to vreme slušao?

Ovo je odlična prilika da mu javno odgovorim. Hot smile

Nastavite sa čitanjem… “Mislio sam da te poznajem”

Algiers

Kako grunge muzika i ja nikada nismo bili u nekoj velikoj ljubavi, sasvim je očekivano da se retko latim nečega iz tog muzičkog žanra. Jedna od perjanica sa etikete Sub Pop, The Afgan Wings, bili su jedni od retkih koje sam propuštao kroz uši, ponajviše zbog svoga harizmatičnog vođe Grega Dullija koji je inspiraciju tražio na neobičnim mestima za celu tu ekipu – u muzici šezdesetih i sedamdesetih, pa smo u njihovom zvuku dobili čudnu mešavinu tutnjajućeg roka sa jakim primesama soula.

Sasvim prihvatljivo, ali nedovoljno za stalnu upotrebu.

Nastavite sa čitanjem… “Algiers”