Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
– Ćale, kakvo ti je ovo kamenje koje čuvaš?
– Koje kamenje?
– Ovo što izgleda kao da je sa Meseca.
– Nije sa Meseca, nego sa Vezuva.
– To beše onaj vulkan što je proradio…
I tako lako, uz sređivanje kuće, ćerka i ja zajedno stigosmo do današnjeg priloga.
In memoriam: Harry Dean Stanton (1926-2017)
Napustilo nas je jedno od najupečatljivijih lica u istoriji američkog filma. Harry Dean Stanton je na filmu bio sve ono što su mnogi drugi hteli da budu, a da pritom nije morao da prebija ulogu preko kolena, potiskujući samog sebe: to je bio on.
Danas se prisećamo tog sjajnog glumca u muzici iz jedinog filma u kojem je imao glavnu ulogu, od preko stotinu na celuloidu i preko 50 u TV formatu koje je snimio; i ne samo to, nego mu je partnerka u filmu “Paris, Texas” (1984), pa makar na onih nekoliko upečatljivih i nezaboravnih minuta, bila Nastasja Kinski.
“Prepisivači” su uobičajena pojava u muzici. Da ne zalazim daleko u istoriju, uvek ih je bilo i uvek će ih biti. Ovo “prepisivači” ne treba shvatiti u doslovnom smislu – muzička industrija je oduvek bila sklona da nove autore pogura u smeru nečega što je aktuelno i donosi novac.
Početnom šezdesetih u Americi su bili popularni izvođači koji su se oslanjali na folk tradiciju. Peter, Paul and Mary su bili lagani za konzumiranje, lepršavi sa višeglasnim pevanjem i sem dobre zabave nisu nudili ništa što bi na bilo koji način iritiralo još uvek konzervativnu masovnu publiku.
Engleski odgovor na njih su bili The Springfields.
Nastavite sa čitanjem… “Nikada neću pronaći nekoga poput tebe”
U proleće 1963. godine mlađana filmska zvezda iz Ujedinjenog Kraljevstva Jane Asher je napravila intervju sa The Beatles. Bilo je to nedugo posle snimanja pesama za njihov debitantski album Please Please Me. Pol Markantni je munjevito reagovao i startovao je, pa je prošlo malo vremena dok se nije uselio u kuću u kojoj je živela. Ljubav je potrajala dobrih pet godina, a raspala se u trenutku kada je trebala da bude krunisana brakom.
Da je potrajala malo duže, ko zna koliko bi dobrih pesama McCartney još posvetio voljenoj ženi – dobro se zna da je ona bila inspiracija za “And I Love Her“, “You Won’t See Me“, “I’m Looking Through You” i “Here, There and Everywhere“.
$#$
U kući Asherovih živeo je još jedan muzičar, Peter Asher. Stariji brat se pokroviteljski odnosio prema sestri, pa je bilo prirodno da bude u dobrim odnosima sa Paulom. Zajednički su slušali muziku i prebirali po gitarama, a već je i nastupao sa svojim ortakom kao duet Peter & Gordon. I ne samo to, imao je već u džepu ugovor za snimanje ploče i pomalo kuburio sa pesmama koje su trebale da se na njoj nađu.
Prebirajući po kasetama, pronašao je kroki Paulove peme “A World Without Love“. Autor je njom bio nezadovoljan smatrajući da nije dovoljno dobra za Beatlese. No, ono što nije dovoljno dobro za Beatlese, ne mora da bude loše za Petera & Gordona.
U februaru 1964. oni su izdali svoj prvi singl koji je, na iznenađenje svih, dospeo do prvog mesta top lista. I to sa obe strane Atlantika, a Peter & Gordon su mogli da se pohvale milionskim tiražima. Iako su zajednički nastupali još koju godinu, nikada nisu ponovili takav uspeh.
Peter Asher je tokom sedamdesetih postao cenjeni menadžer i producent bez čijeg učešća ne bi mogla da se zamisli tako uspešna karijera Jamesa Taylora ili Linde Ronstadt. On je bio ključna figura kod snimanja njihovih najtiražnijih albuma tokom sedamdesetih. A i za uspeh ekipe koja je bila povezana sa njima, uključujući Andrewa Golda, J. D. Southera, Bonnie Rait…
Neki izvori govore da je “A World Without Love” McCartney napisao kao šesnaestogodišnjak, pa mu možemo oprostiti prilično jednostavan i naivan tekst. To ne umanjuje njenu muzičku vrednost, jer je i danas rado slušana.
The Beatles je nikada nisu snimili. Prema Asherovim rečima, Lennon je mislio da je prvi stih “Please lock me away” naprosto smešan.
Verovatno ste već doživeli: skoknete na Gugao “samo da proverite” neku činjenicu ili da saznate odgovor na pitanje koje vas muči celog dana, sa namerom da tri minuta kasnije nastavite da radite ono što ste prekinuli. I taman ste videli i već nekako zaboravili koje godine je održan Berlinski kongres, jer to svakako ima veze sa poslom koji upravo radite, kad ste u međuvremenu saznali i koji je najveći ikada napravljeni origami, u kom gradu je najskuplje parkiranje i kako da ispečete biftek na indukcionoj ploči. Na stranu još dva bookmarka u veb-pregledaču i dve prečice na ikonostasu računara.
Ponekad izađe na zamalo-pa-korisno, kao meni danas. Uopšte ne znam kako mi je palo na pamet, posle onog jučerašnjeg pisanija o Neilu Youngu, nekako sam se setio jednog dokumentarca o njemu koji sam lane gledao. I tamo beše reči o njegovom odrastanju u Winnipegu, kanadskom gradu usred prerije. “Kad si u Winnipegu, onda si u Winnipegu”, govorio je Young, “nemaš kuda da odeš. Imaš da voziš 200 milja do Minneapolisa ili 400 milja do Toronta, ako ti je stalo da vidiš neki veći grad; drugi gradovi su još dalje. Moraš da se snalaziš kako znaš. Izlaz za mene beše muzika”.
Pa dobro, pomislih: znam li ja ikoga drugog sem Neila Younga da je iz Winnipega? Posle par otkrića i zamalo skretanja u zonu problematike livadskih ekosistema američkog srednjeg zapada, te rasprave o održivosti plemenskog sistema starosedelaca Amerike u odnosu na migracije bizona, kao i metodologijama izgradnje autoputeva kroz područja sa širokim i sporim nizijskim rekama, ipak sam nekako došao i do ove pesme.
A, tu ste, dakle!
Nastavite sa čitanjem… “Sve ono što se krije iza prostog “mmm””
Things were getting hard to follow
I was feeling pretty hollow
When the stranger came to me and put out his hand
Šta da radi hiperaktivni muzičar koji je svestan da proizvodi mnogo više dobre muzike nego što tržište može da primi? Ako ima glupog producenta, potrošiće zicer na unapred propalu stvar i objaviće još jedan album. Ako je pametan, arhiviraće te sadržaje i iskoristiti ih kao adute u vreme kreativne suše ili, naročito slatko, odložiće ih na dugo vreme i jednom objaviti kao diskografsku bombonicu.
Neil Young je jedan od najpametnijih na rock sceni i to je dokazao više puta nego što bih mogao da se setim u proizvoljnom času. Najzad, posle pedeset godina neprekinute i uglavnom briljantne karijere, teško je da bilo koji novi gest ispadne iole zanimljiv, a kamoli da sadrži i neko iznenađenje. A opet, zamislite dripca, njemu to uspe kad god poželi. Uspelo mu je i ovog puta.
Ovo je, hm, nova stvar. To jest, preko četrdeset godina retroaktivno.
Mogu li vrhunski pevač i isto takav bubnjar da sklope uspešnu grupu? Sumnjičav sam kada su u pitanju ovakve kombinacije, ali ko mene pita. Ovakva glupava ideja je pala na pamet sve prekaljenim vukovima u muzičkom biznisu jer su iza nje stali šef Atlantica Ahmet Ertegun, menadžer ZZ Topa Bill Ham i iskusni producent Chris Kimsey.
Iako je ideja bila upitna, rezultat i nije tako loš.
Као што може кафа без кофеина, може и град без пиваре да има Дане пива. Истина, не више треће недеље августа, него четврте, јер је тај термин Београд заузео за свој Beer fest, јачи тлачи а паметнији препушта.
Одвојимо по једно вече скоро сваке године, да испразнимо по коју криглу и напунимо картицу снимцима. Прошле године сам носио видео камеру, јер сам био тако некако настројен. Ове нисам, него лепо канона о раме, криглу пред себе и зверај около. Нисам незадовољан серијом али некако ми се ништа не издваја за овде, или се издваја цело туце, како већ повучем црту.
(велика није претерано боља)
Ово је после ентог пива, кад смо кренули кући. Дакле све погрешно, све противно саветима које сам писао овде (да их утувим), све сам урадио што не треба.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дункл тегет јарко плаво”
