Verovatno ste već doživeli: skoknete na Gugao “samo da proverite” neku činjenicu ili da saznate odgovor na pitanje koje vas muči celog dana, sa namerom da tri minuta kasnije nastavite da radite ono što ste prekinuli. I taman ste videli i već nekako zaboravili koje godine je održan Berlinski kongres, jer to svakako ima veze sa poslom koji upravo radite, kad ste u međuvremenu saznali i koji je najveći ikada napravljeni origami, u kom gradu je najskuplje parkiranje i kako da ispečete biftek na indukcionoj ploči. Na stranu još dva bookmarka u veb-pregledaču i dve prečice na ikonostasu računara.
Ponekad izađe na zamalo-pa-korisno, kao meni danas. Uopšte ne znam kako mi je palo na pamet, posle onog jučerašnjeg pisanija o Neilu Youngu, nekako sam se setio jednog dokumentarca o njemu koji sam lane gledao. I tamo beše reči o njegovom odrastanju u Winnipegu, kanadskom gradu usred prerije. “Kad si u Winnipegu, onda si u Winnipegu”, govorio je Young, “nemaš kuda da odeš. Imaš da voziš 200 milja do Minneapolisa ili 400 milja do Toronta, ako ti je stalo da vidiš neki veći grad; drugi gradovi su još dalje. Moraš da se snalaziš kako znaš. Izlaz za mene beše muzika”.
Pa dobro, pomislih: znam li ja ikoga drugog sem Neila Younga da je iz Winnipega? Posle par otkrića i zamalo skretanja u zonu problematike livadskih ekosistema američkog srednjeg zapada, te rasprave o održivosti plemenskog sistema starosedelaca Amerike u odnosu na migracije bizona, kao i metodologijama izgradnje autoputeva kroz područja sa širokim i sporim nizijskim rekama, ipak sam nekako došao i do ove pesme.
A, tu ste, dakle!
Dakle, posle jednog brutalno dugog spiska izvođača iz Winnipega na portalu AllMusic, zainatio sam se da pronađem nekog koga zaista poznajem. Moje znanje na tu stranu je neveliko: od matorih, ne računajući Neila Younga (koji se ipak proslavio na drugom mestu), pouzdano sam znao samo ko su The Guess Who i njihov derivat Bachman-Turner Overdrive, pri čemu naravno da nisam znao da su oni iz Winnipega. Od mlađih, lampica se upalila na The Wailin’ Jennys, koje sam rado slušao u više navrata, kao i The Watchmen, koje sam samo okrznuo i odavno zaboravio na njih. I taman da se vratim istraživanju uticaju Sunčevih pega na migracije kolibrija (ili se bejah bavio pitanjem tehnoloških alternativa za litijumske baterije? možda metodama prihranjivanja muškatli na kraju sezone?), padne mi pogled na ime Crash Test Dummies.
Hm. Zvoni mi negde, ali ne znam gde. Neću se setiti, znao sam odmah: ili je neko sa nekim radio, pa sam to negde pročitao i odmah pobrkao sve što se pobrkati može; ili je Bill pustio nešto od njih na Radio Paradise tokom prošlog nedeljnog ručka; proverio sam, nemam ništa u džuboksu od njih, pa je makar to bilo jasno.
Na Cevku: pa kom opanci, Tom i Džeri (Garsija (Lorka)).
I odmah natrčim na ovu pesmu. Čeloklep je bio glasan: odmah sam prepoznao i pesmu i spot.
Sve se vratilo u času.
Godina hiperinflacije, mršava plata čija vrednost se od dobijanja do podizanja prepolovi, potpuno odsustvo ideje kako da stvorim nešto za svoju porodicu, na stranu stalna strepnja da će me odvesti na “vojnu vežbu” na kojoj bi trebalo da pucam u ljudska bića koja mi ništa nisu skrivila. Putovanje autobusom u Segedin, gde za poslednjih 40 DEM koje sam imao u slamarici uspevam da kupim četiri pakle pampersa i cipelice za dete koje je taman nedavno prohodalo.
A kod kuće, makar desetak satelitskih kanala na kablovskoj televiziji, da ne moram da gledam ono čemu do sada niko nije smislio pametno ime. Ana mi je u krilu, pa zajedno gledamo malo Cartoon Network, malo MTV. I sećam se kao da je bilo juče, krene ova pesma, Ana se naćulji i čeka hoću li i ja imitirati taj baršunasti bariton: nasloni uvo na moje grudi, pa sluša vibraciju. Tako i zadrema baš u času kad mene počnu da bole leđa, ali šta ću, trpim. A TV bez dajinskog upravljača, sve se nadam da neće nešto da drekne. No, posle ove pesme bi obično usledila ona što nosi cilindar, sa ustima kao garaža za autobus. Uto bi i mama najzad došla da pomeri usnulo dete…
Drugo iznenađenje je došlo tek sad, kad sam najzad našao za shodno da obratim pažnju na sadržaj pesme. Ona govori o teroru izolacije iz ugla dece: u dve strofe se govori o dečaku i devojčici koji su izopšteni zbog fizičke posebnosti, a u trećoj o ljutnji roditelja na dete koje nije htelo da se pridruži idiotskim ritualima u lokalnoj crkvenoj zajednici. Setio sam se tih cipelica iz Segedina, sve one bede, tuge i ponižavanja kojima je neka velika politika pritisnula i moje dete. I stužilo mi se posle 24 godine; ne zbog teme pesme, nego zbog sve one situacije koju trajno nosim u sebi kao ožiljak, može biti da sam zato potisnuo i ovu pesmu iz sećanja, vremenom zaboravljajući kako se zove izvođač, kao i na samu pesmu.
A to što je bend iz Winnipega, posle svega što sam provukao kroz skener sećanja dok sam napisao ove redove, nekako je prestalo da mi bude važno. Kao da sam se na stranici te pesme našao tražeći informaciju o brojnosti populacije mrkih medveda na Tari ili možda o planu nekih zemalja EU da zabrane promet vozilima sa dizel motorima; ako se ne varam, te dve informacije se povezuju preko stranice o Kremanskom proročanstvu ili beše nešto o provaljivanju u sef u kojem se čuva tajni recept za proizvodnju Swarovski kristala… Ili možda… Mmm, mmm, mmm, ma k vragu.