Kada su novinari upitali Alison Krauss, aludirajući na njenu više nego uspešnu saradnju sa Robertom Plantom, ko joj je omiljeni pevač, dobili su neočekivani odgovor – Paul Rodgers. I odmah pojasnila: “Kada ga slušate, njegov glas podseća na nabildovanog muškarca – puca od snage.” Ne znam šta je Plant rekao na ovo, ali žena je u pravu. Rodgersov glas, uprkos godinama, nije ništa izgubio od svojih kvaliteta.
Jedino što je Rodgers u poznoj fazi svoje karijere počeo da pravi neočekivane poteze.
Iako je spektakularno za oči i uši, uskakanje na mesto Freddieja Mercuryja u grupi Queen ne smatram baš najsrećnijim rešenjem. Queen sa Rodgersom na pozornici sasvim dobro funkcioniše, mada stalno imate utisak da nešto nedostaje, ponajviše Mercuryjeva glamuroznost i sofisticiranost, nasuprot Rodgersovoj rudimentiranoj rokerskoj pojavi.
Sa Rodgersovim solo radovima je još veći problem. Na njima se trudi da pobegne od imidža okorelog rokera koji najbolje funkcioniše sa moćnom ekipom svirača iza sebe (Free, Bad Company, The Firm, Law), a najbolje rezultate pokazuje na albumima na kojima odaje poštovanje svojim uzorima. The Muddy Water Blues: A tribute to Muddy Waters (1993) je brilijantna posveta čikaškoj školi bluza, a njegov poslednji studijski album, The Royal Sessions (2014), pomalo neočekivano, predstavlja zaplovljavanje soul vodama.
Na ovom albumu Rodgers demonstrira da zna da peva ne samo snažno, već i sofisticirano. Sasvim svesna odluka, pa je pravo zadovoljstvo slušati ga u manje-više poznatim pesmama, obraćajući pažnju na finese i tanano fraziranje po kome se prepoznaje majstor zanata.
Album započinje gospel/soul pesmom “I Thank You“, što beše praktično poslednji hit koji su Same & Dave snimili za legendarni Stax 1968. godine. Autori pesme su David Porter i Isaac Hayes, a posredi je zgodna i vesela zahvalnica neimenovanoj dami za ljubav i podršku.
Još samo kada bi Rodgers zalutao i do nas sa ovakvim repertoarom…