Шта сам онда ја?

Патријарх је, каже Вулин, духовни отац целе нације и рекао је оно што сматра најбољим за нас.

Аууу… колико питања за само ову једну реченицу….

Које нације? Ако мисли на држављане ове Републике, има их онолико који нису чланови истог клуба ког је председник речени поп, а и нас који нисмо нигде чланови.

Ако мисли на Србе као нацију, а изјашњавам се као такав, да ли онда ја, по мишљењу г. министра, имам право да се и даље тако изјашњавам? Јер испада да сам дисквалификован тим што не признајем тог попа за било каквог оца, па ни духовног. Уопште, сматрам да духовно немам никаквог непосредног претка, него читаво брдо разних утицаја, при чему је утицај гореспоменутог клуба сићушан, а и то мало је углавном одречно (тј кад год сам се сударио са покушајем таквог утицаја, углавном сам или ескивирао или се оградио или се одупро – слабо се шта примило, а и то што се примило је после испало да није баш њихово него од пре њиховог оснивања).

И онда, које то “нас”? Ко смо то “ми”? Ми на власти? Ми у странци? Ми као држава? Ми као нација (при чему опет следи питање из претходних пасуса) не рачунајући остале грађане? Ми као становници ове државе?

А г. поп, ако ће већ на неког и на нешто да се обрушава, ено му мангупи у сопственим редовима, ено му власт која краде, ено му две-три мафије, ено му локални шерифи, ено му судије… широко му поље. А женама би могао да се извини бар једном.

Лично бих се задовољио тим да г. министар не каже више “цела нација”. Јер… цела? Па не баш цела…


Muzika iz projektnog biroa

I to uz pomoć veoma jakih teleobjektiva i senzora visoke rezolucije.

Alan Parson je čudan svat: teško je razumeti njegove porive. Muziku koju on stvara neki poštuju, neki obožavaju, neki ne mogu da podnesu ili čak smatraju da je kič. Za to vreme, on se ponaša kao da ga se ničije mišljenje ne tiče ni koliko crno ispod nokta. Sprovodio je svoje muzičke ideje koje su neprekidno talasale između metafizike i fizike, između sakralnog i svetovnog, između intelektualnog i trivijalnog. I to je tako trajalo dok mu nije dosadilo da se bavi neposrednom produkcijom svoje muzike.

Samo jednu stvar niko nikada nije pokušao da ospori, jer stvar nije podložna debati: Alan Parsons je genije kada je reč o pakovanju muzike u zvučnu sliku na nosačima zvuka. Njegov inženjering zvuka je za sobom je ostavio reference pred kojima se svet klanja.

Nastavite sa čitanjem… “Muzika iz projektnog biroa”

Ra

Mnogi recenzenti grupu Barclay James Harvest tretiraju kao drugorazrednu kopiju mnogo slavnijih The Moody Bluesa. Sa njima ne mogu da se složim jer BJH su bili kompetentni muzičari koji su pisali melodičnu i prijemčivu muziku. Imali su tu nesreću da u svojoj dugotrajnoj karijeri ne ubodu ni jedan veliki hit poput “Noći u belom satenu”.

Najzad, ko zna kako bi se stvari odvijale i sa The Moody Blues da im se nije desila velika pesma na samom početku karijere.

Nastavite sa čitanjem… “Ra”

Iščezao

Za Braneta (1967-2017):
Tvoje bitke su završene, prijatelju. Sad možeš da se odmoriš.

Ponekad je potreban samo jedan majušni, jedva vidljivi kamenčić da pokrene veliku lavinu.

A ponekad je potrebna samo mala slutnja suze da pokrene veliki bol.

Nastavite sa čitanjem… “Iščezao”

Говорите ли истријански?

Са истријанским сам се срео давно, читајући књигу “Рива и дружи” (долазе другови) Фулвија Томице (за коју сад испада да ју је написао Милан Раковац). Помаже ако разумете далматински, има неких сличности.

Отприлике 2003. године сам престао да скидам музику како наиђе и ко шта има, јер сам схватио да сви имају исто. Гледам шта имају они што скидају од мене, све рачунајући да ко слуша ЕКВ или Корни Групу мора да има укус сличан мом. Јок, ти исти слушају и Црвену Јабуку или још горе. Па кренем кроз Јањатовићеву енциклопедију као кроз јеловник и почнем да тражим. Западне ми око за бенд са чудним називом “Gustaph y njegovi dobri duhovi”, из Истре. Далматинци Истране оговарају да немају слуха, јер им је народна музика сва у полутоновима. А знамо за онолике истарске бендове, још од пре Склоништа. Да видимо шта је сад ово… и шта су Густафи, какве везе они имају.

Испоставља се да је то иста банда, само су са променом оријентације променили и име. Gustaph y njegovi су били озбиљан, поприлично експерименталан пројекат, чији је ментор био покојни Милан Младеновић (продуцент на ваљда оба албума).

Nastavite sa čitanjem… “Говорите ли истријански?”

Božićni pesmičuljak

Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.

Ako ga ikada dočekam.

Nastavite sa čitanjem… “Božićni pesmičuljak”

Najvažniji debeljko rock’n’rolla

In memoriam: Fats Domino (26.2.1928.–24.10.2017.)

Ako su Elvisa smatrali za kralja rock & rolla, Chuck Berry je, nesumnjivo, bio car. Koju bismo titulu, onda, mogli da dodelimo Fatsu Dominu? Jer od njega je sve počelo. Pesma “The Fat Man” je snimljena 1949, godinama pre no što su Berry i Little Richard postali obavezni na igrankama.

Uostalom, poslušajte…

Nastavite sa čitanjem… “Najvažniji debeljko rock’n’rolla”

Situacija (ne mož’ biti bolja)

People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide

Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.

Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.

A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.

Nastavite sa čitanjem… “Situacija (ne mož’ biti bolja)”