Oh, the fun to have to live the dreams we always had
Oh, the songs to sing when we at last return again
Kada je Ahil pozvan da se pridruži pohodu u Trojanski rat, neko vreme je bio u dilemi, jer majka Tetida mu je postavila ultimativni izbor: da bira između dugog života i večite slave. Oboje ne može. Arogantan kakav je bio, Ahil je mislio da majka lupeta gluposti, te da mu sleduje sve što poželi. Iako su drugi odlučivali o svemu, sve se nekako na kraju steklo u jednu tačku, najbizarnije moguće: Ahil je bio ranjiv samo u petu, a upravo ga je giljavi Paris u petu i pogodio, isti onaj koji je svojoj zemlji naneo nesagledivu štetu krađom tuđe žene i izazivanjem rata.
Parafrazu dileme koja prerasta u epopeju nalazimo na mestu čija istorijska perspektiva u rock’n’rollu nije ništa manja od one koju opisuje Ilijada – u jednoj od najmonumentalnijih pesama velike grupe Led Zeppelin.
Ko je u tom času mogao i da nasluti da muzički ekvivalent najvećeg junaka antike ima svoju Ahilovu petu…
Veliki je metež vladao i u glavama ljudi kada su ovu pesmu sastavili. Kreativni zamah grupe Led Zeppelin je bio najveći u stažu postojanja, no bio je ot sticaj okolnosti. Posle albuma Physical Graffiti (1975), grupa je odsvirala nekoliko koncerata u Evropi, a plan je bio da se pokrene velika turneja tokom jeseni i zime 1975-76, počev od otvorenih koncerata na zapadnoj obali SAD. Međutim, Robert Plant se skrljačio u saobraćajnoj nesreći na Rodosu i dok je lečio svoj polomljeni skočni zglob, odmarao se u Malibuu. Društvo mu je pravio Jimmy Page, pa su, štogod preko reda, rešili da materijal koji su nagomilali tokom mesec dana zajebavanja pretoče u sledeći album.
Tako je nastao čudni, ali veličanstveni album Presence (1976). Page je kasnije pominjao kako je to bio najvažniji album grupe, jer mnogo šta se prelomilo dok je stvaran.
Baš nalik na stanje u Ahilovoj glavi pre Trojanskog rata i za vreme opsade Troje, stvaranje ove pesme je obeleženo metežom u glavama njenih autora. Plant je tekst napisao pod dva snažna, međusobno naizgled nespojiva utiska: hteo je da opiše svoje utiske krstarenja Mediteranom (u prvom redu, ostao je fasciniran grčkim mitovima, kulturom Madere i Andaluzije u Španiji i egzotikom Marakeša u Maroku), a tih dana je bio uronjen u poeziju Vilijama Blejka… I tako, na kraju ostadosmo sa neprepričljivim bućkurišom stihova u kojem se pominju Albion, Atlas, pesme Severa i bitke Juga, čast posvećenosti zakletvi i lutanje od nemila do nedraga…
Za to vreme, Jimmy Page je bio opsednut novim mogućnostima koje je imao u studijima Musicland u Minhenu, pa je pokušao – i uspeo – da baš u pesmi “Achilles Last Stand” sastavi višekanalno sviranje gitare u jednu celinu. Ništa neobično od čoveka koji je faktički napravio novi žanr muzike da bi mogao da plasira svoje ideje. Ne spavajući na lovorikama, Page je gurao i gurao… Tada je izgledalo da ništa ne može da zaustavi kreativni zamah grupe, mada…
Umor ne bira. Film i živi album “The Song Remains the Same” su dočekani bez ushićenja i ocenjeni su kao nedolično slabi spram reputacije grupe. Šta je posle bilo, biće pametnije da ostavimo za neku sledeću priču; načinimo skok od tri godine, gde zatičemo još jedan album, a zatim – John Bonham je pronađen sa glavom u WC šolji u kući Jimija Pagea tokom neke žurke, udavljen sopstvenom povraćkom. Izgleda da nije trebalo da popije četrnaest duplih votki preko antidepresanata.
Bonzov odlazak je bio presudan za sudbinu Led Zeppelina. Simbolično, Ahil je pao na svom poslednjem uporištu. For the mighty arms of Atlas hold the heavens from the Earth… Kao i Ahil, Led Zeppelin je odabrao put večite slave. Tako je moralo biti.