Većina Samuraja voli lik i delo Mikea Oldfielda, a ja mu dođem kao nekakva crna ovca. Uglavnom sam ravnodušan prema njegovoj muzici. Oni “veliki” albumi sa početka njegove karijere mogu da mi posluže, eventualno, kao zvučna kulisa dok nešto radim, jer me ne iritiraju. Silno se zabavljam rečima recenzenata poput “new Oldfield album marking a return to a more organic style of composing”, mada je odavno jasno da je Oldfield u nedostatku pravih ideja sklon da citira i reciklira do besvesti samog sebe. Željno iščekujem neki njegov album pop/rock pesama u kojima najbolje funkcioniše, a koji bi mogao da me demantuje.
Ako ga ikada dočekam.
A Mika Staropoljac, kako mu ovdašnji Komšija od milošte tepa, znao je da napravi dobre singlice.
Ako se vratimo četrdeset i kusur godina u nazad, u 1975, zatećićemo Oldfielda kako uživa na lovorikama posle objavljivanja svoja prva tri albuma. I smišlja svoj nesuđeni magnum opus, dvostruki Incantations (1978) koji je najbolje preskočiti – toliko ispraznosti i bezidejnosti na jednom mestu svrstava ga rame uz rame sa albumom Tales from Topographic Oceans (1973) grupe Yes.
Prekraćivanje diskografske pauze između albuma trebalo je premostiti barem singlovima. Onaj na kome su se nalazile pesme “Don Alphonso / In Dulci Jubilo” nije se proslavio jer nikoga nije zanimala vodviljska pesma o lažnom toreadoru koji malo zna o borbi sa bikovima. Meni je ostala u glavi B-strana koja je korišćena u nekoj od emisija na domaćoj televiziji.
“In Dulci Jubilo” je popularna nemačka božićna pesma čijom prvobitnom verzijom Oldfield nije bio zadovoljan. Nova je snimljena u oktobru 1975. i izdata je pred Božić, tako da je ekspresno dospela u vrhove top lista širom Evrope. Još uvek zvuči živahno i sveže.
Siguran sam, Sir Richard Branson je tog Božića zadovoljno trljao ruke i brojao novac. 