Za Braneta (1967-2017):
Tvoje bitke su završene, prijatelju. Sad možeš da se odmoriš.
Ponekad je potreban samo jedan majušni, jedva vidljivi kamenčić da pokrene veliku lavinu.
A ponekad je potrebna samo mala slutnja suze da pokrene veliki bol.
Nema tu mnogo reči. A ako ih i ima, besmislene su.
– * –
Calexico sam otkrio i odmah zavoleo baš negde u vreme kad je ova pesma bila aktuelna. Ovu pesmu nisam slušao često: sa albuma Hot Rail (2000) redovno sam slušao samo dve numere – sjajnu “Crystal Frontier” i neverovatni instrumental “El Picador“, koji je bolja pobuda za umornog borca od svih ikada izgovorenih motivacionih govora. Ceo album sam preslušao možda dva ili tri puta u životu: ne znam zašto je tako, jer taj album kao celina je veličanstven. Čim završim ovo pisanje, rešiću taj problem.
No, glavni adut u mom poimanju drage mi grupe Calexico jeste nesumnjiva moć ovladavanja publikom u živim nastupima. O čemu je tu reč, ne znam; znam da nije veština, jer pohodio sam koncerte muzičara koji su sviračjkim umećem u stanju da pojedu ove za doručak, ali oni ne zvuče tako moćno. Nije ni scenska tehnika, jer njihovi nastupi su izvođački trivijalni, bez ikakvog pokušaja da se svetlom i efektima skrene pažnja slušalaca sa muzike ili pak da se pojača utisak. Da su neki lepotani, baš i nisu, pa pitanje ostaje otvoreno.
A vidiš, kada bi magija mogla da se tumači na tako banalan način kao što je to slaganje reči u rečenice, onda ona to više ne bi bila… I ova misao me najzad podseća na to da analitički pristup muzici grupe Calexico može da me odvede na razna mesta od kojih ni jedno nije ono pravo. Jedini pravi način da slušate Calexico i da to ima smisla jeste da se pustite niz vodu, pa gde god vas bujica odnese.
I to je to.
A što se ove magične pesme tiče, John Convertino je o ovoj izvedbi rekao sledeće:
Inspirisan prelepim sviranjem bubnjeva Elvina Jonesa, naučio sam neke afro-kubanske ritmove na bubnjevima. Jednog dana u studiju, zasvirao sam jednu verziju tog ritma u sporom tempu, a Joey je uhvatio groove i zasnovao pesmu na tom ritmu. Ovu pesmu nismo svirali često, ali mislim da je ova verzija sjajna, zahvaljujući Jacobovoj prigušenoj i neprigušenoj trubi. Takođe mislim da smo svi bili inspirisani učešćem na North Sea Jazz Festivalu, gde su mnogi naši jazz heroji ranije svirali. Sećam se kako sam tom prilikom naleteo na Stephana Grapellija u liftu hotela, baš kad je krenuo na koncert. Beše to dobro predskazanje.
Ne postoje slučajnosti, mnogi me upozoravaju. To pak znači da predskazanja mogu da budu dobra i loša. Nekako se desilo da je ovo bila prva pesma koju sam začuo nakon što je do mene stigla vest da je moj prijatelj u dalekoj zemlji, nakon duge i iscrpljujuće borbe koja je izgledala kao skoro već dobijena, ipak otišao na Neko Bolje Mesto, ostavljajući nas za sobom da se pitamo šta to bi. Krivicom nekog drugog, bio je sam kad se zaputio na taj put i zato mi je bilo mnogo teže kad sam čuo vest.
I neka me vrag odnese ako ti stihovi nisu bili napisani baš zbog tog trenutka u kojem se sve steklo u jednu tačku.
No one knows where the night can go
Except for the few lovers
Entangled and torn from the hour
The stars now are starting to leave
A silent moon begins to weep
And the lovers fall further and further
Into the dark and deep
Come morning, without warning
The absence of love’s embrace
Like winter’s light, it creeps on in
And the moon’s tears fade
He starts the car and is driving away
Hearing her voice and tasting their last kiss
That sent them spinning and racing
The moon’s glow lights the way
Otherwordly underwater dreamscape
Till a semi’s headlights invade
Come morning, without warning
The absence of love’s embrace
Like winter’s light, it creeps on in
And the moon’s sullen glow is fading
The glow is fading
The glow is fading
Soul escaping
Stars are leaving, the moon is weeping
Soul escaping
Soul escaping
Racing through the night…
The glow is fading
The glow is fading
Sjaj je iščezao.