U umetnosti kojom Kate Bush obogaćuje ovaj svet nema ničeg banalnog, ničeg ishitrenog, ničeg čemu se može bez griže savesti prići površno i radi puke zabave. Ako vam je do površnosti i efemernog doživljaja, moraćete da se osvrnete negde drugde.
Ali ako ste spremni da se suočite sa iskušenjem, nagrada može da bude velika.
Kada je marta 2014. godine najavljeno da će Kate Bush održati 22 uzastopna koncerta u performansu pod imenom Before the Dawn, na pozornici legendarnog centra Hammersmith Apollo, od kraja avgusta do početka oktobra te godine, znalo se da to neće biti samo događaj sezone, već nešto neuporedivo više. Neuporedivo, velim: jer jedino sa čime možete porediti nešto što Kate Bush radi jeste nešto drugo što Kate Bush radi – ne postoji niko drugi takav. A 22 koncerta pred publikom je presedan. Ona je to radila samo jednom, 1979. godine, kada je njen parališući strah od publike bio zakucan tragičnom smrću jednog scenskog radnika na jednom koncertu – i to je bilo to. Nije više nastupala pred publikom, ako ne računamo šačicu statista povremeno pred TV kamerama i jedan trominutni nastup na koncertu Davida Gilmoura, ako se ne varam, 1984. godine. Armija poštovalaca je čekala na tu najavu čitavih 35 godina.
Taj strah je nešto drugo osim treme, na mnogo višem nivou i sa daleko jačim posledicama po psihu. Reč je o paničnom strahu od velikog broja ljudi, što nije moguće objasniti u racionalnoj ravni. Kate Bush nema tremu u klasičnom smislu: ona je sigurna u svoje pevanje, sviranje i perfektnu scensku gracioznost koju je uvežbala onih godina dok je njen ugovor sa izdavačkom kućom EMI čekao na odluku o aktiviranju kad postane punoletna…
…Dakle, 22 koncerta u mesec dana. U opticaj je pušteno 74.000 ulaznica i one su rasprodate za 15 minuta, što pretpostavljam da je rekord. Tapkaroši su preprodavali ulaznice pred centrom Hammersmith Apollo po ceni od 2000 funti i to je, kažu, išlo k’o alva. Danas niko ne zna kako bi prošla neka eventualna svetska turneja – ili da se preciznije izrazim: koliki trijumf bi ta turneja zabeležila. Potražnja za takvom turnejom će, nažalost, zauvek ostati neuslišena, jer Kate Bush uopšte ne preispituje takvu mogućnost.
Koncerti su bili spektakularni, ništa manje od visokih očekivanja, i prošli su trijumfalno, vele svi. Kate Bush je molila posetioce koncerta da ne snimaju koncert, što je većina poštovala, pa nema partizanskih zapisa. A nema ni zvaničnih… I ne znam hoće li ih uopšte biti, mada se zna da je nekoliko koncerata profesionalno snimljeno u celosti…
No, Kate Bush je priznala da je od ta 22 koncerta ne manje od 15-16 puta bila na ivici da uopšte ne izađe na scenu – stari strah ju je radio jače nego što je profesionalizam mogao da prevlada. Reče da je velika sreća bila u tome što je angažovala svog sina kao aktivno lice u igrokazu koncerta. Majčinska ljubav prevladava svaki strah: reče da ju je bio stid pred dečakom i da ne bi mogla da podnese da ga razočara otkazivanjem nastupa…
Da bi koliko-toliko kompenzovala tegobu protiv koje se neprekidno borila tokom nastupa, Kate Bush je vešto ukomponovala multimedijalne elemente, kako bi dala sebi daha. Spot koji danas pratite je upravo pripremljen kao kombinacija snimka i živog nastupa. Ako poznajete njen opus, verovatno prepoznajete pesmu “And Dream of Sheep” sa albuma Hounds of Love (1985). Ovo je novo izvođenje, zamišljeno kao projekcija slike na platnu iznad pozornice, sa živom izvedbom sa zamračene pozornice; beleška o ovoj izvedbi postoji i na živom albumu Before the Dawn (2016).
A u koje krajnosti Kate Bush ide u svojim izvođenjima, pokazuje i priča iza kulisa sa snimanja ovog spota u čuvenim studijima Pinewood. Tokom više sati koje je provela u vodi, Kate je doživela blagu hipotermiju. Nije se dala omesti: posle jednodnevnog prekida po zahtevu lekara, najzad je ponovo ušla u bazen da bi snimanje bilo završeno. Rezultat vidite i sami.