Alan Parson je čudan svat: teško je razumeti njegove porive. Muziku koju on stvara neki poštuju, neki obožavaju, neki ne mogu da podnesu ili čak smatraju da je kič. Za to vreme, on se ponaša kao da ga se ničije mišljenje ne tiče ni koliko crno ispod nokta. Sprovodio je svoje muzičke ideje koje su neprekidno talasale između metafizike i fizike, između sakralnog i svetovnog, između intelektualnog i trivijalnog. I to je tako trajalo dok mu nije dosadilo da se bavi neposrednom produkcijom svoje muzike.
Samo jednu stvar niko nikada nije pokušao da ospori, jer stvar nije podložna debati: Alan Parsons je genije kada je reč o pakovanju muzike u zvučnu sliku na nosačima zvuka. Njegov inženjering zvuka je za sobom je ostavio reference pred kojima se svet klanja.
Elem, ovaj čovek je svoje umeće najpre stekao, pa pekao iza silnih dugmića na vrelim tonskim miksetama u legendarnim Abbey Road studijima u Londonu. Prvi put je imenom potpisan kao asistent inženjera zvuka na albumu Abbey Road (1969), poslednjem zvučnom zapisu grupe The Beatles. Podsetiću vas na onaj pot pourri na B strani tog albuma: malo je toliko veličanstvenih momenata u istoriji muzike 20. veka. A to čak nije njegova najjača referenca: Alan Parsons je bio glavni inženjer zvuka u možda najvažnijem trenutku potrebe za vrhunskim rezultatom u studiju u istoriji rock muzike – i to onda kada se zvuk kreirao isključivo znanjem i analognim uređajima u studiju, a ne računarima – na antologijskom albumu The Dark Side of the Moon (1973) grupe Pink Floyd. Da ništa više od toga u životu nije uradio, bilo bi dovoljno za poštovanje. Budem li nabrajao dalje, biće pomalo degutantno; na nekom od ovih linkova, pronaći ćete listu onih koje je Parsons producirao ili im bio inženjer zvuka i u toj listi ćete sigurno pronaći one čiju muziku volite.
– * –
Jedna od tajni uspešnog rada na inženjeringu zvuka je prepoznavanje ideja o muzici, kao i poznavanje instrumenata. Verovatno nije veliki broj ljudi koji su ranije znali da Parsons sasvim ozbiljno ume da svira gitaru, bas, klavijature i flautu, a mogao je da prođe i kao pevač. Prelomni trenutak se desio kada su se u kafeteriji Abbey Roads studija sreli Parsons i Eric Woolfson, u času dok su radili na različitim projektima. Srodne duše su se prepoznale, jedna stvar je vodila drugoj i nedugo potom formiran je The Alan Parsons Project. Poslednja reč imena baš dobro oslikava šta se tu dešavalo: to je zbilja pre bio projektni biro nego klasični bend. Građevine koje je taj projektni biro stvorio su u obliku deset studijskih albuma, objavljenih u periodu od 1976. do 1987. i čiji globalni tiraž je premašio 50 miliona primeraka, što je brojka koja zaslužuje poštovanje, pa šta god da se na tim pločama našlo.
No, bilo je tu svega i svačega. Kroz TAPP je prošlo tušta i tma sjajnih muzičara i čeprkanje po faktografiji tih albuma predstavlja zabavu za sebe. Znanje i iskustvo angažovanih muzičara je po pravilu pakovano u precizno producirani, kompozicijom i aranžmanom složeni sastav na tragu sympho-rocka, mada ponekad sa malo više zašećerenosti nego što to neki mogu da podnesu. Čuvena parola mnogih umetnika “manje je više” za Alana Parsonsa ne važi: ponekad stičem utisak da je rad u studiju za njega bitka koja mora da bude masovna, taktički složena i strateški pompezna. Albumi su uglavnom na tragu jedinstvenog koncepta, ali nikad rigidno uvezani, pa nije bilo neophodno slušati ih kao celine. I možda ću se ogrešiti o neke ozbiljne radove, ali mislim da je dobro što je bilo tako, jer ova planeta je zaista suviše mala za dvojicu takvih kao što je Mike Oldfield.
Nisam odličan poznavalac opusa TAPP – ozbiljno sam slušao samo četiri albuma od kojih mi je Pyramid (1978) najdraži, mada je očito preforsiran u produkciji, pa razne pompezne simfoidne kombinacije ponekad više iritiraju nego što prijaju. Svejedno, ja imam dovoljno godina, pa smem da priznam da sam perverzan: danas volim da nekad produvam uši uz ekstravagantnu “In the Lap of Gods“; sa istog albuma volim i baladu “Shadow of a Lonely Man“, koju je velemajstorski otpevao naš stari drugar Colin Bluntstone. Drag mi je i album The Turn of a Friendly Card (1980), za koji znam da je nekim mojim drugarima omiljeni u opusu TAPP.
Današnja pesma, “Eye in the Sky“, izvesno je najpopularniji njihov rad. Ona je snimljena za istoimeni album iz 1982. godine, koji je njihov najtiražniji projekat (poslednji od tri platinasta albuma u SAD). Na matičnoj verziji ove pesme peva Woolfson, a pošto je Parsons veoma retko pevao, ovaj snimak je svojevrsni kuriozitet i zato je pošteno da oprostimo Parsonsu to što je njegov glas proporcionalno slab u odnosu na instrumentalni potencijal ove izvedbe. No, beleške radi: današnji snimak je zabeležen na one performance only koncertu na međunarodnom muzičkom festivalu u Medelinu, u Kolumbiji, avgusta 2013. godine. Koncert je čestito zabeležen i objavljen kao BluRay video izdanje.
Razlaz TAPP se zvanično desio 1990. godine, mada od poslednjeg albuma Gaudi (1987) nisu ništa radili. Nakon toga, Parsons i Woolfson se angažuju sporadično na nekim samostalnim projektima, bez naročitog entuzijazma.
– * –
Nije reč o tome da je Parsons odlučio da jaši muzičko tržište presipanjem iz šupljeg u prazno na talasu stare slave, kao što se desilo mnogima sa sličnim ranim biografijama. Naprotiv: otišao je dalje, u veliku priču. Parsons se vratio u operativni menadžment studija Abbey Road i čak stao na čelo kuće u nekim teškim trenucima, spasavajući i ugled i opstanak kuće u kojoj je ponikao. Kada se 1998. godine našao na poziciji potpredsednika EMI Studios Group, u čijem sastavu funkcioniše i Abbey Road Studios, nije dugo izdržao na toj poziciji. Već je bilo dovoljno to što je veći deo života proživeo podeljen između uloga inženjera zvuka i muzičara, pa trpati i menadžera u taj mentalni galimatijas verovatno nije bila dobra ideja.
Od onda, Alan Parsons funkcioniše kao kreativni konsultant i povremeni producent. Ponekad učestvuje u nekim muzičkim projektima, onoliko koliko mu je merak, jer može mu se tako. Živi u Kaliforniji i boli ga patka šta ko misli o njemu.
– * –
Podatak koji me je nasmejao… Da li vam je poznato ime Steven Wilson? Nekima je taj čovek poznat kao spiritus movens i gitarist sjajne grupe Porcupine Tree, nekome kao uspešan solo autor i izvođač. Međutim, vrlo ozbiljno poštovanje auditorijuma je stekao kao inženjer zvuka na remiksima nekih antologijskih albuma u domenu progresivnog rocka. Napravio je veoma uspešne nove stereo remikse (i neke 5.1 remikse pride) za odabrane albume grupa King Crimson, Genesis, Yes, Jethro Tull, Gentle Giant, Roxy Music, Chicago, XTC… Koliko poverenje su imali autori tih albuma kada su dali mastere u ruke čoveku koji nije ni u osnovnu školu krenuo kada su ti albumi snimani, pokušajte da prosudite sami… E, pa vidite: nesumnjivo najbolji solo album Stevena Wilsona se zove The Raven That Refused to Sing (2013); koproducent i glavni inženjer zvuka na tom albumu je izvesni Alan Parsons…
– * –
Za kraj ostavljam jedan komentar ispod današnje pesme, koji je neko zapisao na Cevki:
Alan Parsons does not walk on stage. He teleports to it when it is ready for him.