Grupu Orchestral Manoeuvres in the Dark smo na blogu pomenuli samo jednom. I to njihov prvi singl, izdat pre skoro 40 godina. Imaju oni još dobrih pesama. No, posle nekog vremena, malo su se zaturili. Iskren da budem, do skoro nisam bio siguran šta se sa njima u međuvremenu dešavalo. Onda sam u novinama video da su izdali novi album, zasvrbele su me uši da čujem kako danas zvuče i nedugo potom sam se bacio na njegovo preslušavanje.
Iako ih je i dalje lako prepoznati, neke stvari su se promenile.
John Anthony je drugu polovinu šezdesetih radio kao DJ po londonskim klubovima. Preokret u njegovom životu je nastao u trenutku kada je producirao demo snimke za anonimnu grupu Yes, što mu je otvorilo vrata za mnogo zanimljivije zanimanje – postao je A&R (Artists and Repertoire) man, čovek čiji je posao da otkriva i protežira mlade telente za diskografsku kuću Mercury.
Nekad su bile dovoljne tri scene. Danas više nisu.
Izgleda da je sudbina ovog sveta začinjena nekakvim drugoligašima kojima se dozvoljava da svoje interese prodaju pod maskom nacionalnih, ostavljajući slinav trag za sobom, po cenu svih drugih. Računajući na naivnost beznačajne mase koja ni o čemu ne odlučuje, takvima uspeva da postignu možda i više nego što su se nadali… Mada, ako ćemo pravo, to što se danas dešava u nekim velikim zemljama nije ništa novo za neke male zemlje, poput jedne koju veoma dobro poznajemo…
Uvek brižan za posledice koje svet ostavlja po pojedinca, Roger Waters je tek povremeno više koncentrisao svoj angažman na one koji te posledice izazivaju.
Može se ponekad jesti i u kafani. Može i bez mesa. Bolje sa mesom, naročito ako je nešto zanimljivo. Naprimer, konjetina. Konje ubijaju, zar ne?
Sa ove fotke bih preporučio sve osim zemičke, jer je potpuno američka, dakle lepi se za zube, sunđerasta je i prazna. Rukola, ko voli. Salvet i tacna… toliko celuloze vam baš ne nedostaje, preskočite i to. Navalite na sve ostalo.
Na početku, tamo negde pedeset pete, čovek nije znao ništa o rokenrolu i svom tom metežu. Beli čovek je imao lovu. Crni čovek je imao blues. Niko nije znao šta da radi. Ali Čajkovski donese vest. I reče: neka bude zvuk. I bi zvuk. Neka bude svetlo. I bi svetlo. Neka budu bubnjevi. I bejahu bubnjevi. Neka bude gitara. I bi gitara. O, neka bude rok.
Athens je grad u američkoj saveznoj državi Džordžiji koji se teško nalazi na mapi i gotovo da nije vredan pomena. Ničim se naročito ne izdvaja od mnogobrojnih malih gradova sa juga USA, čak ni po gabaritima. Demografski podaci pokazuju da je upola manji i od mog Kragujevca.
I sada se, verovatno, pitate zašto ga i uopšte pominjem.
Oh, the fun to have to live the dreams we always had
Oh, the songs to sing when we at last return again
Kada je Ahil pozvan da se pridruži pohodu u Trojanski rat, neko vreme je bio u dilemi, jer majka Tetida mu je postavila ultimativni izbor: da bira između dugog života i večite slave. Oboje ne može. Arogantan kakav je bio, Ahil je mislio da majka lupeta gluposti, te da mu sleduje sve što poželi. Iako su drugi odlučivali o svemu, sve se nekako na kraju steklo u jednu tačku, najbizarnije moguće: Ahil je bio ranjiv samo u petu, a upravo ga je giljavi Paris u petu i pogodio, isti onaj koji je svojoj zemlji naneo nesagledivu štetu krađom tuđe žene i izazivanjem rata.
Parafrazu dileme koja prerasta u epopeju nalazimo na mestu čija istorijska perspektiva u rock’n’rollu nije ništa manja od one koju opisuje Ilijada – u jednoj od najmonumentalnijih pesama velike grupe Led Zeppelin.
Ko je u tom času mogao i da nasluti da muzički ekvivalent najvećeg junaka antike ima svoju Ahilovu petu…
James Mercer je ključna figura jedne od najintrigantnijih indie pop grupa The Shins. Praktično, cela priča oko njih je sazrevala gotovo deceniju jer je Mercer tokom devedesetih svirao u matičnoj Flake/Flake Music. I oni su izvodili razdragani gitaroški pop, a razlika je samo u jednoj stvari – dok su Flake Music stvarali pesme zajednički, u The Shins je Mercer preuzeo kompletnu kreativnu kontrolu.
