John Anthony je drugu polovinu šezdesetih radio kao DJ po londonskim klubovima. Preokret u njegovom životu je nastao u trenutku kada je producirao demo snimke za anonimnu grupu Yes, što mu je otvorilo vrata za mnogo zanimljivije zanimanje – postao je A&R (Artists and Repertoire) man, čovek čiji je posao da otkriva i protežira mlade telente za diskografsku kuću Mercury.
I krenulo mu je.
Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bio je umešan u mnoga snimanja danas već legendarnih grupa (Vand Der Graaf Generator, Genesis, Rare Bird, Home…), a najzaslužniji je što je grupa Queen dobila šansu da objavi svoj prvi album.
Gledajući najave koncerata njegovih pulena iz tog vremena, primetio sam za mene novo ime koje se redovno pojavljivalo kao “predjelo” – Colin Scot. Znatiželjan kakav jesam, odmah sam se dao u potragu za njegovim snimcima. I poprilično se iznenadio…
Scot je klasičan engleski folkie/songwriter iz tog vremena kome je teško ući u trag jer, očigledno, internet ne zna baš sve. Posle mnogo izgubljenog vremena, ipak sam uspeo da makar malo rekonstruišem njegov život, ponajviše iz svedočenja njegovih prijatelja koji su sa njime radili i poznavali ga.
Scot je u drugoj polovini šezdesetih bio poznat po londonskim klubovima kao folker. Izgleda da je bio i nemirnog duha, pa su zabeleženi njegovi nastupi i po Kanadi i Španiji, a za razliku od istomišljenika koji su bili ukopani u folk rovu, rado se družio sa prijateljima iz rok sveta. Otuda ta veza sa progresivnom strujom u roku…
Za snimanje njegovog debitantskog albuma Colin Scot (1971) John Antony je okupio zvezdanu ekipu muzičara (David Jackson, Brinsley Schwarz, Robert Fripp, Rick Wakeman, Peter Hammill, Peter Gabriel, Phil Collins, Jon Anderson…) i učinio pravu stvar – iako pomenuta imena odmah asociraju na progresivni rok, nije dozvolio da njihove individualnosti nadvladaju autorski pečat Colina Scota. Nepogrešivo se prepoznaje Frippovo soliranje ili Wakemanov sitan vez na klaviru, ali je u pitanju progresivni folk/rock, po mnogo čemu sličan radovima drugih iz tog perioda, poput Ala Stewarta, Roya Harpera ili grupe Strawbs.
Uprkos ovako jakoj podršci, ništa se nije desilo.
Na Scota ponovo nailazim kao muzičara koji zagreva publiku na svirkama grupe King Crimson 1973. godine. Iste godine izašao je njegov drugi album Just Another Clown. Za razliku od prethodnika, na njemu ga prate anonimni studijski muzičari i po mom mišljenju je mnogo bolji od prvenca. Pesme su kvalitetnije, koherentnije, a jezik britak. “Lament” je dobra ilustracija razočarenja u svet koji ga okružuje i, u neku ruku, raskid sa idealizmom hipi pokreta s kraja šezdesetih.
Objavio je i treći album koji nisam imao prilike da čujem, a posle toga se preselio u Holandiju. I tamo je nastupao po malim klubovima, a mnogi koji su ga sretali slažu se u jednom – više se družio sa kombinacijom votka/pivo nego sa muzikom.
Umro je 1999. godine, potpuno zaboravljen.