Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iako mu je oštrica pomalo otupela poslednjih godina, Bruce Springsteen je, svakako, jedan od najvećih songwritera poslednjih decenija. Niko kao on nije pisao tako dobre pesme o svakodnevnom životu i “malim” ljudima, zasluženo je poneo nadimak The Boss, a mogu još mnogo hvalospeva da napišem kao i mnogi drugi…
On sam, kao čovek i muzičar, neiscrpna je tema.
No, i najvećima ponekad kola krenu nizbrdo.
Ovaj citat je zabeležen mikrofonom koji je stajao neposredno ispred Vana Morrisona na jednom koncertu, ko zna gde i ko zna kad. Kada je Van the Man to izgovorio, pred njim se nalazilo nekoliko stotina ili možda nekoliko hiljada onih koji su platili ulaznicu da bi prisustvovali svirci, da bi usput, an pasan, bili počašćeni kada su izrazili neko nezadovoljstvo. A njemu se nakon te izjave, verovatno, ni obrva nije pomerila. Za preko pedeset godina karijere, taj čovek je dao manje od pedeset intervjua (računajući sve medije: novine, radio, televiziju, portale…) i da sad ne lajem šta ga ono beše zabole u vezi sa tim kakvo mišljenje mi gajimo o njemu, pojedinačno ili u grupi, ponekad ili uvek.
Pa u čemu je problem sa tim arogantnim dripcem, sa čovekom za koga saradnici kažu da je pakao raditi sa njim, sa muzičarem koji je jednom prilikom čak snimio loš album iz čiste pakosti?
Problem je u tome što je to ponašanje u potpunom raskoraku sa rezultatima njegovog rada: Van Morrison je genije, voleli vi to ili ne.
Nastavite sa čitanjem… “If you don’t like it, go f*ck yourself!”
I will now receive my comfort,
conjured by the magic power of wine!
Blagotvorni uticaj alkohola na smirivanje živaca nije otkrio Peter Gabriel. Postoji odvajkada, i to samo u slučajevima kada se sa pićem ne pretera.
Inače boli glava, a ostale neprijatne simptome da i ne pominjem.
It’s a little retro and a bit passé
But you know you make her feel A-OK
And she feels alright, the stars are bright, the missionary position
“Klasika” će uvek biti aktuelna ma šta nam savetovali priručnici za “moderne i osvešćene žene”. 
1. decembra izlazi novi album Neila Younga. A izlazak novog albuma Neila Younga je uvek događaj vredan pažnje. Evo ilustracije.
Kakav cinizam, jebote. Ali, tako je moralo biti: kad populizam caruje, cinizam mora da bude oružje protiv. Neće rešiti problem, ali će olakšati muke.
Chris Smither je od onih tipova čije diskove ne potežem često. On je čovek prefinjene gitarističke svirke, lepog glasa, finih manira i nesumnjivog talenta, pa razlog možda leži u tome jer su njegove pesme i teme kojima barata previše ozbiljne. U doba površnosti, instant zabave, raznih Rhianna i ostalih Justina Biebera, ovakvi tipovi su čist višak, jer ne nude zabavu već razmišljanje.
A od toga može da zaboli glava.
Kakvu god muziku danas da slušamo, ne možemo poreći da su albumi Paranoid (1970) Black Sabbatha, IV (1971) Led Zeppelina i Machine Head (1972) Deep Purplea izdržali test vremena. Reč je o esencijalnim snimcima kojima je definisan čitav jedan žanr – hard rock je postao jedan od najpopularnijih, imaće veliki broj poklonika, a razne njegove mutacije koje su se u međuvremenu pojavile govore da je itekako živahan, uprkos tome da je prvobitnim sledbenicima opala duga kosa ili su je drastično skratili.
Da ne pominjem tadašnje klince kojima je to bio podsticaj da uzmu gitare u ruke.
Život ne možemo neprestano da gledamo kroz ružičaste naočare, a pojedini autori temama svojih pesama znaju da nas ubace u bedak. O tome smo mnogo puta već pisali pa, ma koliko voleo Johnnya Casha, uvek se loše osećam posle njegovih pesama o samoubistvima ili užasnim greškama koje su junaci njegovih pesama ili on sam napravili. O coveru “Hurt“, ma koliko da je muzički i izvođački upečatljiva, da ne pričam – uvek me prođe jeza i strah ma koliko pokušavao da shvatim zavisnost od droga.
No, ima i drugih vrsta gadosti o kojima se piše.
