Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.
Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.
(велика)
На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.
Можда има нечег у оном синдрому Сутјеске, где смо описани као “није проблем да се изведе немогуће, проблем је да се почисти једном недељно”. То је било речено око извоза Југића у САД, што је дотле изгледало немогуће па се урадило; проблем је био да се постигнути квалитет одржи. Тако је и овај сплав прешао, после само три-четири посете, са списка препоручених места на списак за избегавање. Јер једном је случајност, двапут је већ… и нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику. Губитак масе при печењу је мање од 20% – толико изгуби шунка кад се добро осуши, ово нема кад да изгуби толико. А и ни укус није био погођен као први пут. Јесте да је субота и да је гужва, али ако сте утањили са материјалом кажите лепо да нема. Немојте правити ситније него што сте одштампали.
Ту се појављује и дилема да ли рећи који је то сплав. Јер, с једне стране, нисмо се на верност заклињали ни брудершафт пили ни крв мешали, никаква завера ћутања ме не везује. С друге стране, нема лоше рекламе – па онда боље да не добију ни такву. Ко уђе па позна према слици, познао је.
Ова фотка, као фотка, има практично све. Има особље удубљено у свој поса
о, има шашав амбијент, има бар две боје светла, има пригодне дрангулије окачене изнад шанка – сваки шанк је позорница, као што је увек и био, игра се увек исти комад – има чак и попљескани телевизор по сред среде, срећом искључен. Фотка пати, у ствари, од вишка – нико од ове четири особе не привлачи пажњу више од осталих… осим можда келнера, који се задубио у рачунар. Колико пута је то радио, мора да се сваки пут једнако наслањао на стуб (види детаљ десно), оде фарба. Но, тај вишак је за мене нормална и очекивана ствар код амбијентске фотке – не фоткам предмет него цео призор.
За ову фотку имам и посебно да признам да сам се окористио тековинама технологије. Поиграо сам се мало помичним визиром на канону, који сам окренуо да га гледам скоро спреда. Јер, овај призор ми је био иза леђа. Нишанити тако, практично у огледалу, је мало забуњен спорт, али ваљда и она десетка из нацртне геометрије служи нечем, колико год да је давно била. Додатно бројање што је фоткалица лежала на столу (и што се сто није климао!) па је експозиција цела тридесетинка, осетљивост скромних 640. Зато у обради скоро нисам ништа ни имао да радим – мало дотерао тонове да личе на тзв. стварност и то је то. Друго додатно бројање је што нису ни приметили да фоткам, дакле нема позирања а нема ни чворовићевског погледа испод ока. Немам никакву грижу савести због тога – под један, нема лоше рекламе, под два, фоткалица стоји на столу све време и келнер ју је видео бар трипут, и под три, кафана је јавно место по дефиницији. Чворовић нек се поједе жив.
Оно што сам рекао малопре да фотка “пати од вишка”… нема патње. То се само тако каже. Ако може да се каже “далеко ближе”, може и ово.