Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.
Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.
(велика)
Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Има, например, и овако једну примењену склуптуру скулптуру. Претпостављам да није овако изгледала на дан отварања, него да се постепено пунила како су гости празнили… уметнички материјал. Или је направљена тек кад се накупила историографска грађа.
И шта да кажем, баш су шашави ти Римљани уметници, од свачега ће да направе нешто. То јест, за укупни амбијент скоро десетка, ово је озбиљно изување од уложеног труда, рада и материјала. Сам ђаво (у којег исто не верујем, то је из истог дућана као и противна му страна) зна колико је коштала дозвола да се сплав постави на елитну локацију. Само климатизација мора да је коштала ђаво (опет ускоци у језику, треба то почистити) ипо, мора да је озбиљна јер ово је права стаклена башта, то се греје соларно а хлади динарски.
Међутим, клопа. Ја сам узео црни рижото, што је обичан рижото зафарбан мастилом од хоботнице. Занимљиво, далеко од безукусног… али бре за те паре сам могао другде да добијем комад меса који би се преливао преко овог тањира. Главни састојак тог мастила није никаква тајанствена материја ваневропског порекла, него изгледа обична чађ. Бар тако је деловало, а и тако су ми после изгледали зуби (ту фотку нећу да качим, да вам не кварим ручак).
Канда се дуж кејева намножило тих отмених места где добијете клопу за фоткање. Нешто нацртано онако, комад нечег који не покрије ни четврт тањира, а онда се одозго прекрије линијама неког прелива па то делује јако фенси шменси да се сфотка и качи по мрежи. Ко воли фотогеничну клопу и није му жао пара (није ни тако претерано скупо, можда 30-40% изнад нормале), нек изволи, најести се неће, а ни укус неће бити за неку надахнуту причу. Фотке ће бити одличне и пола инстаграма ће да вам завиди.