Већ је била једна свемирска, кад сам надахнуће нашао у пекмезу од шљива. Веровали или не, ова је снимљена на истом месту.
Да не дужимо… ево је.
Ако ћемо уопштено, све се фотке снимају на истом месту. То уопштено место се зове свемир.
Илити, како би рекао Панта, “волим космос, јер то је мој дом”.
Холивудски и ини сценографи и ефегџије (како другачије назвати мајсторе за специјалне ефекте, а и шта има специјално у занату који постоји већ добрих сто година) се убијају од посла да направе тај свемирски угођај, да пред сочивом саздају тај онострани призор, да изгледа као да је снимљено тамо а да се види да то није овде (нешто као “говорим есперанто као да сам тамо рођен”).
Мени је ово натрчало случајно. Госпоја је пребирала по сировинама за накит, које се више не праве од камена (драгог и недрагог) ни племенитих метала ни племенитих гасова, него од јефтине пластике. Која отпада, мрви се и остаје по столу.
А мени онда остаје да шкљоцнем, и гањам кривуљу осветљења (и улазног и излазног – Сирово Лечење има обе, с разлогом) док не нестане и последњи траг текстуре дрвета. Јер ово је то пластично ђубре на столу.
И те ефегџије, ко зна колико пута су се послужили овако јефтиним триковима. Важно је да изгледа. А ако овде пронађете неко сазвежђе које вам се свиђа, пуна капа, мишн ако… како оно беше.