Moraću još jednom o gerontologiji…
Starost ljudima teško pada pa je sasvim normalno da se opiru penzionisanju. Mnogi “večiti mladići” rock & rolla su odavno zreli za penziju samo što to odbijaju da priznaju. I, skoro po pravilu, rezultati su im sve slabašniji, što je i razumljivo. Ređi su slučajevi dostojanstvenh starkelja koji su i dalje u stanju da pokazuju kreativnu vitalnost, poput Roberta Planta ili Iana Huntera, čiji ovogodišnji albumi su među najboljima koje su snimili u bogatoj karijeri.
Poslednji puvanjak od albuma me je baš razočarao.
Sa grupom Premiata Forneria Marconi se družim još od početka sedamdesetih i vrlo rado posežem za njihovim albumima. Ne treba puno objašnjavati razloge za to, jer je u pitanju ekipa koja je praktično sinonim za RPI (rock progressivo italiano), koja je imala najviše međunarodnog komercijalnog uspeha i koja je lako prepoznatljiva po svom zvuku. O fantastičnim koncertima i da ne pričam, ima ih na Cevki i obavezno pogledajte neki (preporuka: Live in Japan 2002, više od dva sata čiste magije).
Diskografski opus im je bogat (dvadesetak studijskih i desetak živih albuma), a karijera im je imala uspona i padova, naročito u trenucima kada su pokušavali da inoviraju svoj prepoznatljivi zvuk i pokušavali da koketiraju sa drugim žanrovima. No, na albumima ima toliko dobre muzike da će se na svakom pronaći ponešto što se dopadne, pa su im se sva eventualna brljanja mogla oprostiti.
Kola su definitivno krenula nizbrdo u trenutku kada su 2005. ostali bez originalnog klavijaturiste i koautora velikog dela pesama Flavia Premolija, koji zbog bolesti više nije mogao da radi i nastupa. Mada je njegova zamena svirački kompetentna, odmah se osetio nedostatak dobrih pesama – albume Stati di immaginazione (2006), A.D.2010 – La buona novella (2010) i PFM in Classic – Da Mozart a Celebration (2013) treba naprosto zaboraviti. U međuvremenu se povukao drugi važan čovek u grupi, gitarista Franco Mussida. Pomislio sam da je predstavi napokon došao kraj…
No, poslednji originalni član PFM-a, bubnjar Franz Di Cioccio, koji voli da peva i pravi cirkus na koncertima, nije tako mislio. Okupio je ekipu mlađih muzičara i ove godine su snimili album Emotional Tattoos (2017). Ambiciozno realizovan kao dvostruki album (verzije na italijanskom i engleskom), ponudio je muziku koja ima malo veze sa slavnim imenom grupe. Ono što su snimili i što danas sviraju je pop muzika sa nekoliko malih segmenata koji asociraju na stari zvuk i bliže je, recimo, radovima Genesisa posle odlaska Gabriela i Hacketta nego pesmama koje su ih proslavile.
Da se razumemo, sve je to besprekorno odsvirano, odlično zvuči i lako se sluša, ali duha PFM-a više nigde nema.
Što se mene tiče, mogu samo da kažem: Addio amici…