U vreme objavljivanja svog debitantskog albuma, Gino Vannelli je bio samo još jedna zgodna faca moćnog glasa na koju se niko nije trznuo, čak ni u sopstvenoj državi. Iako je Kanada blizu, pravi uspeh se računa tek u trenutku kada na umetnika počne da reaguje najveće i najbogatije tržište u komšiluku.
A to se ubrzo desilo.
Već sa pojavom albuma Powerful People (1974) počeo je da pravi lom. Jer, čim počne “People Gotta Move“, odmah se čuje da sa ovakvom muzikom nema zezanja. “Bije podgrudi”, rekli bi moji Moravci, a tako nešto ne bi moglo da prođe neprimećeno. Usledila je pozivnica za nastup u kultnoj emisiji Soul Train, a kada te Amerikanci zapaze na televiziji, možeš slobodno da računaš na desetak godina plodne karijere.
Što se i desilo.
Mnogi tvrde da je Gino bio prvi belac koji se pojavio u ovom šou programu namenjenom crnoj publici. Ne znam šta je prava istina. Tek, ekspresno je dobio pozivnicu da otvara koncerte Steviea Wondera. I nekakvim čudom, zapatio se u SFRJ, pa su se njegovi albumi intenzivno slušali i analizirali.
U stvari, Gino Vannelli nikada nije bio u fokusu, već je u prvom planu bilo ono što je svirala moćna ekipa koja je stajala iza njega. Tu ekipu je predvodio njegov stariji brat Joe, koji je kreirao neobični zvuk pratećeg benda oslonjen na intenzivno korišćenje sintisajzera i bogatu produkciju, što je bilo veoma inovativno sredinom sedamdesetih.
Velika mana u svim Vannellijevim pesmama, pa i u ovoj današnjoj, jesu tekstovi. Deluju kao da su pisani za kompletne idiote. Mislim, poruka je jasna i osnovcu, ali tekst ne služi samo da bi pevač imao šta da peva.
People come on and do it right
Shake your behinds like dynamite
Chuck all your worries and toss your thighs
To be tame is a pain when you realizeYou gotta move
People gotta moveShake all your brains and pump your heart
Show all the world what you are
You come on for right, you come on for wrong, you come on for zeal
‘Cause the tones of your bones makes you feelYou gotta groove
People gotta move
Krajem sedamdesetih, izgubio sam interesovanje za muziku Gina Vannellija. Mada, gledajući snimak, sve više sam siguran da bih i danas otišao na ovakvu svirku.