Chris Smither je od onih tipova čije diskove ne potežem često. On je čovek prefinjene gitarističke svirke, lepog glasa, finih manira i nesumnjivog talenta, pa razlog možda leži u tome jer su njegove pesme i teme kojima barata previše ozbiljne. U doba površnosti, instant zabave, raznih Rhianna i ostalih Justina Biebera, ovakvi tipovi su čist višak, jer ne nude zabavu već razmišljanje.
A od toga može da zaboli glava.
Smither potiče iz porodice intelektualaca. Odrastao je u New Orleansu i posle završene srednje škole nameravao je da studira antropologiju. No, već u tinejdžerskim godinama zarazio se bluz majstorima, pa je ozbiljnu karijeru zamenio životom putujućeg muzičara. Već polovinom šezdesetih počeo je da nastupa po festivalima, klubovima i kafiterijama, pa se može reći da je bio na pravom mestu u pravo vreme dok se dešavao blues/folk revival u SAD. Njegove pesme “Love You Like a Man” i “I Feel the Same” postale su poznate u izvođenju Bonnie Raitt, a između njih će se stvoriti čvrsto prijateljstvo koje traje do današnjih dana.
Iako Smither snima albume od početka sedamdesetih, opus mu je relativno mali, svega petnaestak snimljenih albuma. No, taj sadržaj je veoma kvalitetan, a ekipa sa kojom je u dobrim odnosima nama je dobro poznata – pored pomenute Bonnie Raitt, tu su i Dr. John, Jorma Kaukonen, Dave Alvin, Tom Russell, EmmyLou Harris…
Iako snimljena 1995. godine, pesma “I Am the Ride” danas je možda još više aktuelna. To je jadikovka nad modernim životom i novom kulturom koju taj život donosi, tako da su ljudi postali uljuljkani u samozadovoljstvo i sve manje sposobni da preuzmu odgovornost za sopstvene poteze.
Forms are loosely fitting
Jury still are sitting
Sense of duty keeps us all in motion
Prison sirens wailing
That security is failing
Do not inspire a lifetime of devotion
No one will sympathize
No one really tries
They need a faith that leads them like a drum
And I can hear it pounding down among the ruins
Sad to say, I don’t think I’m the only one.
I awoke and someone spoke
They asked me in a whisper
If all my dreams and visions had been answered
And I don’t know what to say
I never even pray
I just feel the pulse of universal dancers
They’ll waltz me till I die
They’ll never tell me why
I never stop to ask them where we’re going
Yes, but the holy, the profane
Are all helplessly insane
Wishful, hopeful, never even knowing.
And they asked if I believe
And do the angels really grieve
Or is it all a comforting invention?
It’s just like gravity, I said
It’s not a product of my head
It doesn’t speak, but nonetheless commands attention
And I don’t care what it means
Or who decorates the scenes
The problem is more with my sense of pride
Because it keeps me thinking “me”
Instead of what it is to be
I’m not a passenger, I am the ride
I’m not a passenger
I am the ride
Poruka je jasna. Ne birajte sami svoj put, idite samo utabanim stazama. Satelitski navođeni automobil će vas odvesti na mesto koje želite. Nemojte da postavljate suviše pitanja, jer ima ko misli i za vas. Nemojte da razmišljate, već budite poslušni…
Na žalost, i religije su se pridružile ovakvim nakaradnim mainstream razmišljanjima koje propagira neoliberalna doktrina, pa umesto da ukazuju i štite elementarne ljudske i duhovne vrednosti koje su se čuvale vekovima unazad, sve češće deluju kao i sav ostali profani svet, izbegavajući da se suprotstave svim posrnućima današnje civilizacije, čemu smo svakodnevni svedoci.
Otuda, na kraju, Smitherovo razočarenje u religiju i čvrsta rešenost da u životu neće da bude nemi posmatrač, već će da uzme stvari u svoje ruke.
A to može i svako od nas.