Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta može da se dobije kao rezultat kada se pomešaju trip hop, grunge, rock, techno, electronica, punk… sem gomile đubreta na jednom mestu. Svih pomenutih žanrova ima u muzici grupe Garbage, ako ćemo da je seciramo. No, svi ti elementi su tako dobro spakovani i međusobno isprepletani da je krajnji rezultat jako interesantan i upečatljiv.
Zbog toga nam danas i sviraju.
Ово је снимљено на сплаву, али је могло бити снимљено и на педесет других места. Појава се зове, у фотографском жаргону, моаре. Што није био никакав проблем са филмом, осим кад имате две тканине једну преко друге.
Наша Википедија нема чланак о моареу; спомиње га у чланку о алијасингу, који не препоручујем. Преведен је очајно, са гомилом грешака, а ни изворни назив није најпаметније изабран. Алијас је само отмен назив за надимак или конспиративно име и нема везе са узроком оваквих ефеката. А ефекат ћете видети ако ову фотку, у пуној величини, будете смањивали и повећавали.
Пре него што кренем са теоријом, само да кажем како је дошло до овог снимка. За столом, два пушача и два јок. Ошацујемо одакле пирка, па пушачи седну низ ветар. Таман стиже клопа, кад неко закључи да то мало јаче пирка и спусти ову ролетну, те скроз поремети струјање ваздуха. И тако привуче моју пажњу, и објектив.
Prvo na šta se pomisli posle slušanja albuma Barton Hollow (2011) je organska povezanost članova grupe The Civil Wars. Joy Williams i John Paul White mora da su bili u nekoj vezi, jer sve što se čuje na snimcima govori u prilog tome. Njihov jednostavni i svedeni folk pop naprosto klizi iz pesme u pesmu, slaganje glasova je savršeno, a emocionalni doživljaj je jak. Nešto poput saradnje Glena Hansarda i Markete Iglove, ali sam malo manje neobuzdane strasti i produkcijski bolje umiveno.
No, utisak zna da zavara.
Poslednjih godina zatrpani smo tekstovima koji se bave imigracijom/emigracijom. Zajedničko im je da su površni, bazirani na upitnim političkim premisama i da šire strah. Pravi razlozi se veštom retorikom skrivaju – iza svih migracija uvek stoji bazična potreba svakog ljudskog bića da bolje živi.
Ako se tako nešto dozvoli i omogući.
Dijalog koji sledi se, zapravo, nije desio, ali ja sam isto tako mislio kao da jeste, a vala je i onaj koji je jednom prilikom atakovao na moj trenutni izbor muzike.
– ‘De si Grbo, rode rođeni!… A, čekaj malo, pa šta to slušaš?
– Nije valjda da ne znaš? Zevon, povratnički alb…
– Otkad ti slušaš country?
– Šta pričaš, bre?
– Auuu, pa nekada si ložio tvrdu svirku, brate!… Pa kakav ti je to pesmičuljak!…
Kada neko tako krene đonom na vas, zbilja ne treba da se nervirate. Najzad, zbog čega bi svako morao da zna da se u celokupnoj američkoj modernoj muzici jedva ikada pojavio iko ko je bio iole tvrđi nego što je to bio Warren Zevon. I zašto bih ja uopšte morao da objašnjavam nesrećniku o čemu peva pesma koju je on nazvao country pesmičuljkom?
Kako onda, tako i danas: upravo me je Warren Zevon naučio da nikad više nikoga, ni zbog čega, ne ubeđujem ni u šta, pogotovo u muziku koju volim a koju dotični, neka mu je prosto, nikad neće razumeti.
Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.
Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.
(велика)
Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив.
Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”
Moraću još jednom o gerontologiji…
Starost ljudima teško pada pa je sasvim normalno da se opiru penzionisanju. Mnogi “večiti mladići” rock & rolla su odavno zreli za penziju samo što to odbijaju da priznaju. I, skoro po pravilu, rezultati su im sve slabašniji, što je i razumljivo. Ređi su slučajevi dostojanstvenh starkelja koji su i dalje u stanju da pokazuju kreativnu vitalnost, poput Roberta Planta ili Iana Huntera, čiji ovogodišnji albumi su među najboljima koje su snimili u bogatoj karijeri.
Poslednji puvanjak od albuma me je baš razočarao.
Prog rock vikend na Suštini pasijansa… Šta ćete: ništa nije savršeno.
Osim možda muzike o kojoj pišemo.
Krajem šezdesetih je došlo do prelomne tačke u razvoju popularne muzike. Ideja bunta je izgubila svoj prvobitni zamah (i nije se vratila čestito do pojave punka), Amerika je porodila country-rock, Engleska je potrošila british invasion municiju i došlo je vreme za nešto novo, a Evropa je iščekivala šta će novo da se desi.
I upravo je Evropa, tačnije evropska muzička tradicija, dala rock muzici nešto što niko nije mogao da očekuje: progresivni rock. Beše to muzika zasnovana na ozbiljnom, relevantnom sviranju instrumenata koji su već obeležili rock’n’roll i rhythm’n’blues, kao i složenim aranžmanima koji liče na barokne strukture. Rodile su se grupe kao što su Moody Blues, Nice, Procol Harum, King Crimson, Curved Air, Caravan, Genesis, Yes, Van Der Graaf Generator, Pink Floyd…
Na pragu sedamdesetih, obilje prog rock sadržaja je postalo parafraza za ulazak društva u doba izobilja. U jednom času je izgledalo kao da na svakom koraku možete naleteti na grupu mladih ljudi koji u glavama imaju odlične ideje a u prstima besprekornu tehniku sviranja. Poput ove ekipe.
Ko će sve da ih pohvata. A skoro svi su vredni pažnje…
