Dok napolju rominja dosadna jesenja kiša vrtim se po kući i izmišljam poslove kako bih se zabavio. I, naravno, razmišljam o nekoj pesmi koja bi bila dovoljno dobra da posluži za današnju priču. Proteklih nedelja redovno su pristizali noviteti, među njiima ima i jako zanimljivih albuma no, kao za inat, na koju god pesmu da sam pomislio, ispostavlo se da je još uvek nema na Cevki kako bih mogao da ilustrujem priču.
U takvim okolnostima, najbolje je da se posegne za nekim staritetom.
Po ko zna koji put posežem za nekom od kompilacija. Najsvežija u fonoteci, Soulsville U.S.A.; A Celebration of Stax (2017), je ko zna koje po redu prepakivanje dobro poznatih pesama, a povod je jubilej ove proslavljene etikete – 60 godina rada. Simbolično, na tri diska se nalazi 60 pesama, dobija se i luksuzni booklet sa zanimljivim podacima o Staxu i izvođačima, a zabava traje nešto više od tri sata.
Pošteno za uloženi novac. 
Praktično, zastupljeni su svi koji su zaslužni za kreiranje dobro poznatog “Memphis Sounda” (Otis Redding, Isaac Hayes, The Staple Singers, Booker T. & the MG’s, William Bell, Carla Thomas, Sam & Dave…), a obuhvaćen je repertoar od ranih šezdesetih do sredine sedamdesetih.
Od svih tih ponuđenih pesama za danas sam odabrao jednu koja je dobar štos, ali je upalio. “Soul Finger” je prvi i vrlo uspešan singl za grupu Bar-Kays koji u stvari i nema tekst. Legenda pripoveda da su za njeno snimanje momci iz grupe potrpali u studio bližu i dalju familiju, uz decu iz komšiluka, koji su samo na momente trebalo da uzvikuju “soul finger” (na nagovor Isaaca Hayesa i Davida Portera), a troškove snimanja platila je Coca Cola. Ovakav pogodak omogućio je grupi da se lagano vozi na trenutnom uspehu narednih desetak godina, mada su tokom sedamdesetih bezbolno prešli sa soula na funk.
Kako god bilo, ova pesma je 1967. godine dospela do samog vrha Billboardove top liste. Mogli smo da je slušamo i u SFRJ, jer je postala deo špice jedne poznate radio emisije (e, nje morate sami da se setite).
Ponovo se pojavila 1980. u izvođenju The Blues Brothersa (njihov album Made in America je objavljen i kod nas) pa smo se lako podsetili ludih šezdesetih, a mlađima je možda poznata preko verzije Dexys Midnight Runnersa.
I nema više. Nisam kriv što pesma traje kratko. 