Ponekad je izlišno trošiti reči. Dobro de, napisaću koju i vi ćete ih možda pročitati, ali to nije toliko važno.
Pogledajte i poslušajte.
I kao što rekoh.
Da, dobro ste primetili da je ovo četvrti put da na Suštini pasijansa slušamo “While My Guitar Gently Weeps” (izvolite: prvi put, drugi put, treći put), kada smo o pesmi rekli skoro sve što ima da se kaže.
I da, dobro ste primetili da ni ovog puta ne slušamo matičnu verziju, onu sa Belog albuma Bitlsa. Ne da se, pa to ti je. A, biće jednom i to. Kao da žurimo ikuda.
A znate ili ne znate, svejedno je i to, da je Sir George Martin prvi put upriličio ovu verziju pesme za Anthology 3, poslednji tom monumentalnog audio-projekta koji je objavljen 1996. Tamo Harrison svira gitaru dok peva i Paul McCartney tiho svira harmonijum – i to je sve što se tamo čuje. Ovde se pak čuje ono što je Sir George uradio ono što niko na svetu ne ume da uradi tako dobro: dodao je kamerni gudački orkestar i stvorio novu dimenziju veličanstvene pesme. To je uradio na molbu ekipe Cirque du Soleil, izvesno najbolje scensko-cirkuske trupe koju ovaj svet ima u naše doba; a to je sve učinjeno u sklopu zajedničkog projekta Love: Sir George i njegov sin Giles su spremili album remiksovane muzike Bitlsa, a Sirque du Soleil su na tu muziku, onako kako niko drugi na svetu to ne može bolje da uradi, upriličili scenski spektakl koji ne može da se prepriča. Ovaj spot je parafraza dela te predstave.
I najzad, čuli ste ili niste, ovo već nikako nije svejedno, poslednje stihove koje George peva samo u ovoj verziji i nigde više:
I look from the wings at the play you are staging,
While my guitar gently weeps.
As I’m sitting here, doing nothing but ageing,
Still, my guitar gently weeps.
A posle svega, primetićete ili nećete, a meni bi bilo jako drago da primetite: prva rečenica ispod naslova je idealna da njome zaključim današnje pisanje.
Elem, ponekad je izlišno trošiti reči.