Dijalog koji sledi se, zapravo, nije desio, ali ja sam isto tako mislio kao da jeste, a vala je i onaj koji je jednom prilikom atakovao na moj trenutni izbor muzike.
– ‘De si Grbo, rode rođeni!… A, čekaj malo, pa šta to slušaš?
– Nije valjda da ne znaš? Zevon, povratnički alb…
– Otkad ti slušaš country?
– Šta pričaš, bre?
– Auuu, pa nekada si ložio tvrdu svirku, brate!… Pa kakav ti je to pesmičuljak!…
Kada neko tako krene đonom na vas, zbilja ne treba da se nervirate. Najzad, zbog čega bi svako morao da zna da se u celokupnoj američkoj modernoj muzici jedva ikada pojavio iko ko je bio iole tvrđi nego što je to bio Warren Zevon. I zašto bih ja uopšte morao da objašnjavam nesrećniku o čemu peva pesma koju je on nazvao country pesmičuljkom?
Kako onda, tako i danas: upravo me je Warren Zevon naučio da nikad više nikoga, ni zbog čega, ne ubeđujem ni u šta, pogotovo u muziku koju volim a koju dotični, neka mu je prosto, nikad neće razumeti.
Ovog puta neću da širim priču. O Zevonu smo pričali na blogu, mada ne dovoljno puta, pa smo često glibili u parole umesto u činjenice. Ja, recimo, često kontempliram nad tim što sam ga jako kasno otkrio, uz pomoć prijatelja, baš onog koji ovde sa vama deli priče o muzici koju voli. Nikad nije kasno, što bi rekli, da se suočimo sa odličnom muzikom… Jedino što to u slučaju Zevona ide u paketu sa teško kanalisanim ludilom. Ludilo genija je najbolnije, a to da je Warren Zevon bio genije izlišno je ponavljati u nedogled.
Pesma “Carmelita” jedna je od jedanaest najboljih pesama na veličanstvenom povratničkom (za neke “prvom”) albumu Warren Zevon (1976). Uzgred: ako nemate taj album u svojoj fonoteci, učinite sebi i nabavite ga. U međuvremenu se zabavljajte čitajući spisak angažovanih muzičara.
Elem, pesma: kada biste je zviždukali, verovatno bi zaista zvučala kao nekakav trivijalni country pesmičuljak. Ali, braćo mila: toliko jada koliko ima u ovoj pesmi nije moguće nikako izmeriti. Hajde da vam ne prepričavam: evo vam tekst, pa gledajte šta ćete sa njim.
I hear Mariachi static on my radio
And the tubes they glow in the dark
And I’m there with her in Ensenada
And I’m here in Echo ParkCarmelita hold me tighter
I think I’m sinking down
And I’m all strung out on heroin
On the outskirts of townWell, I’m sittin’ here playing solitaire
With my pearl-handled deck
The county won’t give me no more methadone
And they cut off your welfare checkCarmelita hold me tighter
I think I’m sinking down
And I’m all strung out on heroin
On the outskirts of townWell, I pawned my Smith Corona
And I went to meet my man
He hangs out down on Alvarado Street
By the Pioneer chicken standCarmelita hold me tighter
I think I’m sinking down
And I’m all strung out on heroin
On the outskirts of town
Pesmičuljak? M-da… U samo nekoliko stihova se nadzida slika jada, a onda se kao rešenje ponudi konačno potonuće. To je svet koji je Zevon slikao još sedamdesetih, u kojem dominiraju, što bi ono Žikica Simić rekao, “heroji, skitnice, odmetnici i desperadosi”…
…Sad kad malo razmislim, jebote, pa Zevon je bio sve od toga.