Prog rock vikend na Suštini pasijansa… Šta ćete: ništa nije savršeno.
Osim možda muzike o kojoj pišemo.
Krajem šezdesetih je došlo do prelomne tačke u razvoju popularne muzike. Ideja bunta je izgubila svoj prvobitni zamah (i nije se vratila čestito do pojave punka), Amerika je porodila country-rock, Engleska je potrošila british invasion municiju i došlo je vreme za nešto novo, a Evropa je iščekivala šta će novo da se desi.
I upravo je Evropa, tačnije evropska muzička tradicija, dala rock muzici nešto što niko nije mogao da očekuje: progresivni rock. Beše to muzika zasnovana na ozbiljnom, relevantnom sviranju instrumenata koji su već obeležili rock’n’roll i rhythm’n’blues, kao i složenim aranžmanima koji liče na barokne strukture. Rodile su se grupe kao što su Moody Blues, Nice, Procol Harum, King Crimson, Curved Air, Caravan, Genesis, Yes, Van Der Graaf Generator, Pink Floyd…
Na pragu sedamdesetih, obilje prog rock sadržaja je postalo parafraza za ulazak društva u doba izobilja. U jednom času je izgledalo kao da na svakom koraku možete naleteti na grupu mladih ljudi koji u glavama imaju odlične ideje a u prstima besprekornu tehniku sviranja. Poput ove ekipe.
Ko će sve da ih pohvata. A skoro svi su vredni pažnje…
To što ja sad imam neki neodređeni utisak da sam za grupu Beggars Opera čuo ranije, beznačajno je, jer nije činjenica (osim jedne sitnice). Činjenica je to da sam se pre nekoliko dana zatekao u jednoj fejZbuk grupi u kojoj sredovečni vlasnici gramofona orgijaju sa vinilima progresivne muzike, pa to fotografišu i dele u toj grupi. Ne učestvujem aktivno, jer moji vinili već dugo miruju (iz objektivnih razloga; ali na svom su mestu), ali dobro mi dođe da se ponekad prisetim nečega što nisam odavno slušao ili da saznam nešto što nisam pre znao.
I tako naleti jedan što je preslušavao prvi album današnje grupe, Act One (1970), koji je uspeo da pronađe u nekom antikvarijatu, pa je morao da se pohvali. I tad, velim, učini mi se da sam čuo za ime grupe, ali nisam mogao da se setim jesam li šta od njih slušao. I kao prvu numeru na Cevki natrčim na ovo ludilo.
Ne, nisam ih pre slušao, utvrdio sam nešto kasnije, kad mi je tetka iz Kalinjingrada poslala nekoliko albuma grupe, koje sam odmah preslušao. Žao mi je što nije bilo pre, ali i drago mi je što se desilo makar sad, baš dan-dva nakon mog 52. rođendana, što je taman godište kad legitimno mogu da ponesem titulu “matora konjina”. A najbolji soundtrack za ovakve rage poput mene je prog rock.
I kao što rekoh: velik, širok žanr progresivne muzike, koji je vremenom evoluirao u mnogim pravcima, izrodio je toliko zanimljive muzike, naročito tih godina kada je većina grupa lutala bez naročite ideje u kom pravcu treba udarati, da bih se spremno ulogorio baš u tim godištima oko 1970. godine i slušao tu ponudu do besvesti.
Beggars Opera je grupa nastala u Glazgovu 1969. godine. Imali su šta da pokažu: prve nastupe su imali kao predgrupa Maggie Bell i Stone the Crows i verovatno ih je tada prvi put zapazio John Peel, koji ih je pogurao onako kako je samo on to mogao. Stvari su se potom odvijale brzo: mlađahni izdavački projekat Vertigo Records, Philips/Phonogram podlabela, formiran upravo sa ciljem da prikupi muzički relevantne izvođače koji nisu mainstream, oberučke ih prihvata sa ugovorom od tri albuma za dve godine, što tih godina beše standard za sve početnike u čiji se uspeh veruje. Album prvenac je prošao dobro na segmentiranom tržištu na Ostrvu i u Evropi, naročito u Nemačkoj, koja je tih godina bila izrazito atraktivna za žive nastupe britanskih prog rock bendova.
Svita “Raymonds Road“, koju danas slušamo, tipična je za rani period grupe, gde je bilo mnogo lutanja, a članovi su smatrali komplimentom to što su ih opisali kao “nešto između grupe The Nice i Deep Purple Mark I”. Otvoreno očijukanje sa baroknim temama, desetominutno instrumentalno orgijanje, kontrast između snažnog Hammonda i eteričnog Mellotrona, čvrsta ritmička struktura sa pokojom sinkopom: egzibicionizam prve vrste.
No, ekipa koju su idejno predvodili žustri gitarist i osnivač Ricky Gardiner i introspekciji skloniji Alan Park, pokazala je da nije one trick pony. Drugi album, onaj na kojem se sve lomi i gde više nema mimikrije (ako je ikada i postojala), beše tematski manje razuđen Waters of Change (1971). Iako grupa u tom času broji šest članova (ovaj spot je snimljen u to vreme), egzibicije su na albumu ustupile mesto mirnijem tonu. Dominira potraga za originalnošću; ne znam koliko su u tome uspeli, jer mene je sadržaj tokom prvog slušanja na mahove podsećao na kanteberijsku scenu (konkretno: Caravan). No, virtuoznost i trud su očigledni. Taj album se smatra njihovim najboljim, a singl “Time Machine” je njihov najslavniji momenat u karijeri, zahvaljujući uspehu numere na top-listama singlova po Evropi. I to je, najzad, predmet starog susreta: sećam se te pesme sa jedne prog rock CD kompilacije koju sam pre dvadesetak godina pazario na tezgi ispred SKC-a u Beogradu; ko zna gde je sada taj disk…
Na sličnom tragu je i treći album Pathfinder (1972), kome možda nedostaje zrno naivne jednostavnosti koju zatičemo na prethodnom albumu, ali to se nadoknađuje svežijom produkcijom i ubitačnim aranžmanima, koji su se u šestočlanoj inkarnaciji pokazali kao najjače oružje grupe.
Nažalost, to je otprilike i kraj spiska albuma grupe Beggars Opera koje bih vam preporučio. Nemam baš preciznu sliku, jer pokušavao sam da je steknem lutajući po Cevki i čeprkajući po raznim izvorima informacija u čiju valjanost imam pravo da sumnjam, pa moja rekonstrukcija može da sadrži greške.
Dakle, izvesno je izostao finansijski uspeh, što nije bilo neobično za to vreme, pa je usledio zaokret u kojem dominira povlađivanje ukusu publike. A takav pravac, koliko god se uvek pokazao kao dobar na kratke staze, neminovno vodi u propast. Pevač Martin Griffiths odlazi posle trećeg albuma, kada ugovor sa kućom Vertigo nije bio produžen zbog izostanka očekivanog uspeha na gobalnom tržištu. Ostatak grupe potpisuje za nemačku labelu Jupiter; u jednom času čak spadaju na trio, pa u grupu dolazi Pete Scott, bivši pevač grupe Savoy Brown. I sve je lepo i krasno, njihovi koncerti se sviraju u sve većim salama, izlaze na po pet biseva… Ali, Amerika ih nije htela; a uspeh u Americi je tada bio ključ finansijskog uspeha. Slede albumi koji su vidno slabiji od onog što je bilo ranije ponuđeno. Posle još tri albuma koje je Jupiter Records arogantno naručio kao low budget sadržaj, grupa 1976. prestaje sa aktivnim radom. Još jedan patetični pokušaj 1980. da se priča povampiri jednom revival albumom, ali beše kasno.
Nekoliko fonografskih egzibicija grupe u periodu 2007-2012. je atraktivno otprilike koliko i podgrejan krompir, pa se njima nećemo baviti. A nećemo se baviti ni pojedinačnim sudbinama junaka današnje priče, jer njihova sudbina je neumitno zabravljena u zoni anonimnosti.
Ostaje pak saznanje u koje sam odavno siguran, nego ga ponavljam retko, a sad je dobra prilika: mnogi velemajstori baroka koji su u svoje vreme bili poznatiji kao izvođači nego kompozitori, poput Baha i Vivaldija, bili bi prog rockeri da su živeli u vreme kad se dešava ova priča. Jedino nisam siguran za Mocarta, ali to je već neka druga priča…
Тамо негде на прелому векова, таман се Напстер јадан угасио па пређем на неки ВинЕмИкс или тако нешто, што је успут имало и чантраоницу. Кренем да брстим неког типа да видим шта има, а крене и он да прелистава код мене. Па ми се јави са “видим имаш Просјачку оперу…”. “Е, да, то мора, скини ако ти треба.” “Не, само се чудим да то неко данас слуша. Имам то све, мој отац је певао у том бенду.”