Kada se Kim Wilde pojavila na velikoj pozornici, nikoga nije ostavljala ravnodušnim. Svi su primetili njenu lepu glavu, a kritičari su je često poredili sa već slavnim pevačicama – Amerikanci sa Debbie Harry, a Englezi sa Dusty Sprinfield. I jedni i drugi su pogrešili jer je Kim već sa svojim prvim singlom, “Kids in America“, postala lako prepoznatljiva.
I to nije bilo slučajno.
Cela priča oko njenog lansiranja kao pevačice je bila brižljivo isplanirana. Pesme su napisali njen otac Mary Wilde, i sam nekadašnji rock&roll star, i mlađi brat Marty. I one su, ako zaobiđemo tri hit singla, više nego dobre tako da album Kim Wilde (1981) deluje kao izuzetno koherentan, jer nema onih numera koje samo popunjavaju prostor.
Iako albumom dominira gitaroški pop zvuk oslonjen na Novi talas, sama tematika pesama nije niz bezličnih pripovedanja o ljubavi. “Water on Glass” se bavi medicinskim fenomenom zujanja u ušima, a “Tuning in Tuning On” teorijskom pretpostavkom da je zvuk živ. Potpuno netipično za muziku kojoj je prvenstveni cilj zabava.
“Everything We Know“, urađena u reggae maniru je, pak, upozorenje da je, za svaki slučaj, potrebno da se pripazimo svog okruženja.
Ono što je najbolje na albumu, a što često promakne, jeste sam kreirani zvuk, kao i prateća svirka. Za zvuk je bio zadužen Stephan Stewart, glavni inženjer i gitarista grupe The Enid. Snimanje albuma je bilo vatreno krštenje njihovog novog studija The Lodge, a na najvećem delu snimaka Kim prate i ostali članovi ove grupe. Oni koji poznaju rad njihov rad dobro znaju da su vanserijski muzičari, a aranžerske sposobnosti Roberta Johna Godfreya teško da mogu da se uporede sa bilo kim.
Posle ovog albuma, karijera Kim Wilde je naprosto eksplodirala. Statistika nam poručuje da je do sada prodala preko 10 miliona albuma i 20 miliona singlova.
Njen debitantski album i danas smatram jednim od najboljih sa početka osamdesetih. Nije poput prvenaca Elvisa Costella ili grupe The Jam iz tog vremena, ali i danas, posle skoro 40 godina, opako dobro zvuči.