Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Dragi naši,
Kao što je red, zimsku prazničnu sezonu ćemo obeležiti nedoličnim ponašanjem uživo i neradom na blogu onlajn. Lepo se provedite: mislite, radite i budite sve ono što želite da mislite, radite i budete. Okupljanje zakazujemo tamo negde iza pravoslavnog Božića.
Živi bili!
$#$
U vreme buke koju su proizvodili punk i uglađenije varijante muzike u vidu New Wavea, Dire Straits su ponudili publici nešto treće. Iako gitaristički heroji u tom času ni malo nisu bili u modi, zahvaljujući veštim prstima Marka Knopflera i trenutnom globalnom uspehu pesme “Sultans of Swing“, postalo je očigledno da ne živimo u “crno-bijelom svijetu”. I, iako u suštini nisu izmislili ništa novo i epohalno, Knopfler i momci su se, odjednom, za veoma kratko vreme suočili sa neočekivanim, ogromnim uspehom, sa kojim je bilo potrebno nositi se.
Za utehu, albumi su im se prodavali kao alva.
I guess you’d call it suicide
But I’m too full to swallow my pride
U vreme kad se grupa The Police pojavila na sceni, već sam uhvatio zalet u pokušaju da razumem rock scenu i odnose na njoj. Dakako, nisam razumeo ni koliko crno ispod nokta, ali bilo mi je jasno da u slučaju te grupe postoji neka posebnost. Čudne note, čudni akordi, minimalistički sastav, a tako mnogo muzike…
Godine su bile potrebne dok nisam dotakao nešto nalik suštini te muzike.
Ako nas redovno pratite, setićete se da sam pisao o legendarnom kantautoru Jimu Croceu koji je prerano nastradao u avionskoj nesreći i direktno otišao u mit. Iza sebe, pored brilijantnih pesama, ostavio je suprugu Ingrid, koja je i sama bila kantautorka, i sina Adriana Jamesa. Genetika je učinila svoje – i Adrian je postao muzičar.
Potpisuje se kao A. J. Croce.
California tumbles into the sea
That’ll be the day I go back to Annandale
Ako bih išta menjao u životnim navikama, bilo bi to postizanje nekog novog nivoa podređivanja muzici. Postoji muzika koja me inspiriše – da počnem da razmišljam, da prestanem da razmišljam (o, kako je malo takve muzike!), da zastanem, da počnem da se krećem, da tražim, da nađem, da mi krene osmeh, da mi krene suza, da mi srce bude puno.
Da mi srce bude puno.
Za tako nešto potežem neke drage pesme kojih se nikad neću zasititi. Poput ove.
I kao da bih nešto više mogao da kažem. Mislim, osim svega onog što zbilja ima da se kaže, a toga nije malo.
Some people might say my life is in a rut
But I’m quite happy with what I got
People might say that I should strive for more
But I’m so happy I can’t see the point
Neke pesme i decenijama posle objavljivanja ne izgube na relevantnosti.
Možda mi nećete verovati, ali trebalo mi je mesec dana da odlučim koju verziju pesme da postavim kao matičnu u današnji prilog: onu originalnu ili onu koju su mnogi, pa tako i ja, smatrali originalnom. I odlučio sam, najzad: danas ću podlistak rubrike “muzika za popodne” koji nema podnaslov, ali se bavi skretanjem pažnje na originalne verzije pesama koje su svetom proneli neki drugi izvođači, započeti najpoznatijom izvedenom verzijom.
Čudite se? Lepo vam kažem, i ja sam mislio da je ovo original. Nisam kriv: kad se pojavila, imao sam nepunih 12 godina, a od onda nisam o ovoj pesmi razmišljao.
And she leaves
With someone you don’t know
But she makes sure you saw her
She looks right at you and bolts
As she walks out the door
Your blood boiling
Your stomach in ropes
And when your friends say what is it
You look like you’ve seen a ghost
Susret sa bivšom/bivšim upravo izgleda kao u ovim stihovima – manje-više neprijatno.
