Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.
Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.
Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.
Za malobrojne koji to još ne znaju i za one koji vole da im se osveži pamćenje, sa vama ovog puta delim kratak isečak jednog dela karijere današnjeg junaka.
Richard Thompson je gitarist, kompozitor i tekstopisac, rodom iz Engleske, koji je do danas posejao pedeset godina uglavnom besprekorne karijere. Pažnju je privukao još kao adolescent i član engleske folk-rock grupe Fairport Convention, gde se njegov virtuozni stil sviranja pokazao kao prvi argument da grupa dobije prvi profesionalni ugovor. Na početku dominantno bend koji svira obrade tuđih pesama, Fairport Convention je bio zgodno tle da Thompson razvije i svoje druge kvalitete. Naime, njegove sklonosti ka pisanju autorske muzike i originalnih tekstova su izašli na površinu vrlo brzo. Međutim, već početkom 1971. Thompson, pomalo impulsivno, napušta matični bend i otiskuje se u riskantnu solo karijeru. To nije počelo dobro: njegov prvi solo album iz 1972. godine je dočekan na volej kritike. Pokazaće se vremenom da je takav doček ipak bio vrlo nepravedan, ali možda je baš to pomoglo da Thompson napravi mali zaokret ka meditativnim temama, bez namere da juri popularnost, publicitet i slavu. Uskoro se oženio, a sa suprugom Lindom je u nizu snimio tri albuma, od kojih se prvi, I Want to See the Bright Lights Tonight (1974), danas smatra jednim od 500 najznačajnijih albuma popularne muzike… A čisto beleške radi, bilo je potrebno skoro godinu dana da se snimljeni album najzad objavi.
Večito natezanje i potkusurivanje sa izdavačkom politikom matičnih kuća, gde se uvek insistira na komercijalnoj muzici koja povlađuje publici, na kraju se smučila Thompsonu, koji je 1975. objavio da se povlači iz muzičkog biznisa. I ne samo to: povukao se iz tzv. običnog života i tada su se Linda i on pridružili jednoj sufi-koloniji. Tamo ostaju dve godine, potpuno van muzičkih i medijskih tokova, a za Richarda Thompsona se prvi put čuje tek 1977, nakon gostovanja na albumu stare saradnice Sandy Denny. Nakon toga se lagano vraća muzici, štaviše Linda i on istupaju iz komune u kojoj su živeli.
No, to vreme će trajno obeležiti dalji tok karijere Richarda Thompsona, koji se postepeno vratio na scenu najpre kao session muzičar, a potom ponovo kao originalni autor i tekstopisac. On odlučuje da više neće povlađivati ukusu publike, nego će zadovoljiti isključivo sopstvene kriterijume i nuditi svoj autorski rad onima koje to interersuje, po cenu da ostane “mala liga”. Tako i bi: do dana današnjeg, Richard Thompson je ostao veran životnom principu Sufija, koji muziku smatraju otelotvorenjem uzvišene misli. Dalje od toga, poput činjenice da je ostao posvećeni sledbenik Islama, Thompson nikad nije dozvolio da se upetljava u njegov javni deo života i, naročito, autorski izraz.
Umetnički prostor za izražavanje Richarda Thompsona je enormno velik. Zasnovan je na enciklopedijskom poznavanju istorije evropske muzike još od doba minstrela i oblikovan kao naizgled neobjašnjiv amalgam stilova. Izuzetno aktivan na sceni i u studiju, Thompson ipak može lako da se opiše ne samo kao neverovatan gitarist, nego i kao prvoklasan kompozitor i tekstopisac. U dve reči: kompletan muzičar.
Pesma koju danas slušamo, “Al Bowlly’s in Heaven“, prvi put je objavljena na albumu Daring Adventures (1986). To je album o kojem bi se štošta moglo reći, ama bi trebalo da premotamo mnogo toga iz dalje Thompsonove biografije, pa samo kratko: nakon razlaza sa Lindom, patio je i objavio dva plačipičkasta albuma koji su, otprilike, dno njegove autorske karijere. Prethodnim i ovim albumom se konačno otarasio tih tema, konačno se naselio u Los Anđelesu (gde i danas živi) i konačno je uspeo da izdejstvuje ugovor za veliku kuću, to beše Capitol Records, što se tih godina smatralo dobrim poslom (tek 2003. se odvažio da osnuje sopstvenu nezavisnu produkciju). I najzad se Thompson ponovo pokazao kao sjajan autor, a ne samo egzibicionista na gitari (američko tržište uglavnom ne ume drugačije da tumači virtuoze). U neku ruku, ovo je prelomni trenutak karijere sjajnog muzičara.
Pesma govori o ratniku-invalidu kojeg je država pustla niz vodu nakon što joj više nije bio potreban:
Well I gave my youth to king and country
But what’s my country done for me
But sentenced me to misery
I traded my helmet and my parachute
For a pair of crutches and a demob suit
Al Bowlly’s in heaven and I’m in limbo now
Teška tema i teška muzika. Ne bih vas mnogo davio pričom, nego poslušajte šta sam Richard Thompson ima da kaže o njoj na početku ovog klipa, a potom i pažljivo poslušajte ovu živu izvedbu.
Nego, primetili ste: Thompson štimuje gitaru, a neki ljudi u publici se klibere dok on priča. U slučaju da ne poznajete tehniku gitare, reč je o gegu: on vraća gitaru u tzv. italijanski štim (EADGHE) nakon što je prethodnu numeru odsvirao u nekom od pet-šest alternativnih štimova koje inače koristi. I sad se, kao, iščuđava kakvih to sve štimova ima, pa “slušajte samo ovo, mogu čak i C dur da odsviram! Pa D7!…”. Italijanski štim pripada nama, reproduktivcima; a Thompson je izveo neke štimove kako bi mogao da praktikuje svoju neobičnu tehniku sviranja koju ne bih da objašnjavam, jer jedva da bih umeo i da prepričam šta on to radi, a kamoli da sam to izvedem…
I još jedan detalj vredan svake pažnje: Thompson nije toliko sujetan da bi sprečavao druge da se iskažu; a među tim saradnicima ima velemajstora ništa slabijih od njega. Prezimenjak Danny Thompson, virtuozni kontrabasista, jedan je od meni omiljenih. Nekad davno su svirali u “konkurentskim” bendovima (Danny je bio basist folk-rock grupe Pentangle). Postoji video zapis koncerta Richarda Thompsona Live in Austin Texas, gde ova dvojica luduju za sve pare: ako volite ovaj žanr muzike, preporučujem vam da nekako pronađete, a zatim pogledate i poslušate tu svirku.
A pošto je nedelja, pa imamo više vremena, evo ove iste numere i od skorijeg datuma. The Richard Thompson Electric Trio je već nekoliko godina najaktivniji vid nastupa našeg današnjeg junaka (pazi ovo!). U svojim snovima da se najzad sretnem sa njim uživo, ne nadam se ničemu više – niti mi treba išta više – od ove kombinacije. Izdržite ovaj nemirni snimak (verovatno telefon, jel’te) i dočekajte srednji deo u kojem svaki muzičar dobija svoj blok.
Ovde na basu svira Taras Prodaniuk, čija lista referenci u svojstvu pratećeg basiste je tolika da ćete se zagrcnuti pre kraja spiska… Inače, među nekadašnjim “konkurentima”, u neposrednom okruženju Richarda Thompsona često ćete sresti još jednog: gitarist Pete Zorn je dugogodišnji saradnik na koncertima i na snimanjima u studiju. Ovaj majstor gitare je svoju karijeru započeto u grupi Steeleye Span, trećem značajnom british folk revival bendu s kraja šezdesetih.
Ovo vam ne pominjem slučajno, jer neki dobri ljudi, jedan od njih je autor ovde na SP, naučili su me da ako želim da dođem do muzike koju toliko volim a još ne poznajem, onda je najbolje da pratim imena. Budete li pratili biografije ljudi koji su svirali sa Richardom Thompsonom (a usput, dabome, slušali muziku koju su oni zajedno svirali), pa ako usput dobacite i do drugog kruga velemajstora iz te priče, otkrićete toliko dobre muzike da će vam trebati meseci, možda i godine, da to sve dobro upoznate.
A ovo ću vam reći iz ličnog iskustva: ne postoji slađi način da istražujete muziku.