Možda mi nećete verovati, ali trebalo mi je mesec dana da odlučim koju verziju pesme da postavim kao matičnu u današnji prilog: onu originalnu ili onu koju su mnogi, pa tako i ja, smatrali originalnom. I odlučio sam, najzad: danas ću podlistak rubrike “muzika za popodne” koji nema podnaslov, ali se bavi skretanjem pažnje na originalne verzije pesama koje su svetom proneli neki drugi izvođači, započeti najpoznatijom izvedenom verzijom.
Čudite se? Lepo vam kažem, i ja sam mislio da je ovo original. Nisam kriv: kad se pojavila, imao sam nepunih 12 godina, a od onda nisam o ovoj pesmi razmišljao.
Ne treba da budemo na kraj srca. Bejahu sedamdesete, one godine koje retroaktivno i te kako smemo da nazovemo romantičnim, mada iz onog ugla nama možda i nisu tako izgledale… Oko kluba CBGB u Njujorku i oko butika kožne odeće (i sado-mazo opreme) Malkolma Meklarena u Londonu razvile su se neke, nazovimo to tako, muzičke forme koje su podrazumevale kratak, glasan izraz negodovanja protiv establišmenta u kojem kvalitet sviranja uglavnom nije bio primaran. Branioci klasičnog prangijaškog gitarističkog rocka su opstali uglavnom na jugu SAD, a oni u Njujorku su se proredili… Tada je njujorška grupa Ram Jam snimila singl “Black Betty” koji je za kratko vreme našao visoko na svim top-listama. Jasno je zašto beše tako: pesma je vrlo radiofonična (postoji radio-miks kraći od dva i po minuta, što je savršeno za radio), a fantastični gitarski rif koji započinje pesmu i taj benasti motiv “bam-ba-lam” lako se urezuju u pamćenje. I danas, četiri decenije kasnije, taj pesmičuljak ostade jedan od najpoznatijih iz ere klasičnog prangijaškog rocka.
Što bi ono Marinko rekao: “Pa ko to može da ne voli?”. E, vala baš.
Međutim, interesantni trenuci počinju onog časa kad je u moje ruke relativno nedavno dospeo originalni prvi album grupe Ram Jam (1977), gde je “Black Betty” uvodna pesma, a nju kao autor potpisuje izvesni Huddie Ledbetter. Iako do tog trenutka nisam naučio imena članova grupe, bio sam sasvim siguran da se nijedan od njih ne zove tako, pa sam krenuo u istraživanje. Elem, tome sam sklon poslednjih godina: čak i kad se zalepim za neku stvar koju sam čuo hiljadu puta ovih decenija, danas više ne mogu da odolim forenzičkom istraživanju istorije neke pesme…
Ako li samo imam vremena za to.
A zašto mi je ime pomenutog autora pesme zvučalo poznato, brzo se rešilo: ostalo je negde u podsvesti, odakle nikad ne bih iščupao, da je to jedan od blues muzičara prve generacije koja je snimala i čiju muziku sam u svoje vreme preslušao. Lead Belly je savremenik Roberta Johnsona, ništa manje uticajan spram istorijskog trenutka u kojem je snimao svoju muziku. Koliki je to uticaj bio, neka kažu čuveni naslovi tek nekih klasika: “Good Night, Irene“, “Cotton Fields” i nadasve čuvena “Midnight Special“. I šta reći, nego ovo:
Međutim, ‘oćeš vraga. Nema mira. Lead Belly je svoje prve audio zapise snimio 1935. godine; a ako je verovati sekundarnim izvorima, ovaj snimak potiče iz 1939. ili čak kasnije. A sledeći snimak je sačinjen direktno u vinilnu matricu 1933:
Tu se stvar odmotava, mada i dalje zavisimo od sekundarnih izvora. Dobro de, budimo načisto jednu stvar: nigde ne piše eksplicitno da je Lead Belly smislio tu stvar. Među prvim bluzerima koji su snimali pitanje autorskih prava nije potezano; to je došlo tek kasnije. Kao krajnja posledica, taj metež nepažnje u beleženju autorstva danas je izvor brojnih nejasnoća i spekulacija. Ovaj napev je dobar etnomuzikološki zapis kako je to izgledalo na “radnim farmama”, kako su nazivali poluotvorene zatvorske jedinice u kojima je tokom godina međuratne ekonomske krize razvijen državni sistem ropskog rada u SAD. Kao jedinu privilegiju osim dovoljne količine vode, zatvorenicima je bilo dozvoljeno da pevaju dok rade. I tu su nastajali brojni napevi koji su kasnije, izvesno, evoluirali u nešto više. A poreklo ove pesme seže čak u 18. vek, ako je verovati nekim istraživačima muzičkih korena u Americi.
Od robovskog pevanja na gradnji autoputeva Amerike, preko Lead Bellyja i Ram Jam do današnjih dana, u listu strelaca pesme “Black Betty” upisali su se mnogi; nekima od njih to baš i nije trebalo (Tom Jones? Uh, bolje ne…). Inače, ne znam na čemu je bio Nick Cave kad je snimio svoju verziju, ali hoću i ja malo toga… Zapravo, radije ne bih… Više bih voleo jedan Les Paul, može i crni, i jedno Ampeg prasence od 10 W, šaku mekih trzalica i dva-tri meseca fore, da vratim elastičnost u prste i sam odsviram fantastični rif s početka ove priče.