A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.
Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.
Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.
Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.
Ovog puta, video prilog je “ispod crte”.
Možda je trebalo da upozorim na sadržaj, ali to namerno nisam učinio; uklanjanje slike Igijevog ku*ca sa naslovne stranice bloga je sasvim dovoljna mera predostrožnosti prema osetljivima. Sad vi do mile volje debatujte zašto nisam ovo i nisam ono, a jesam ovo i jesam ono; a kad se dobro zagrejete, navalite na diskusiju o tome šta Iggy Pop jeste, a šta nije. Uz malo sreće, stići ćete do suštine. Ali, pre nego što kažete šta imate, razmislite dvaput. Ne jednom, ne triput: dvaput, kao što je Konfučije zahtevao od svojih učenika.
– * –
Jedan od rigidnijih primera licemerja u svetu pravila jeste ono koje, tobože iz moralnih pobuda, propisuje da se na fejZbuku ne toleriše golotinja ljudskog tela. Pritom se do krajnjeg besmisla anulira bilo kakva gradacija golotinje, nego se stvar završava na prostom pravilu: recimo, ako se vidi bradavica na sisi, pečen si. Kazne idu od blokade naloga na 24 sata, sedam ili trideset dana do isključenja naloga, a žalbe dežurnima najčešće prolaze bez ikakve reakcije. FejZbučna dežurstva pritom ne gradiraju da li se na slici vidi majka koja doji svoju bebu, akt na slici ili fotografiji, dokumentarni foto-zapis scene u kojoj je rulja pokušala da linčuje neku ženu i strgla joj svu odeću ili je to pak neka porno-zvezda usred akcije tipične za filmski žanr u kojem deluje.
Tibor Arva, fotograf iz Zrenjanina koji je poznat čitaocima Suštine pasijansa jer je naš prijatelj i povremen gost, pasionirano istražuje fotografski akt i na tom putu je dostigao nivo dostojan poštovanja; nešto od tih radova možete videti u njegovoj online galeriji. Uglavnom, trudeći se da održava komunikaciju na tu temu, Tibor sarađuje sa grupicom istomišljenika sa kojima organizuje foto-sesije, druženja, pa čak i izložbe; jedna takva izložba aktova trenutno traje u Beogradu. Na fejZbuku postoji par zatvorenih grupa u kojima Tibor, drugi majstori akta i modeli pokazuju svoje radove i razgovaraju o njima. Osim što je stvar zanimljiva i nekolicini nas koji smo se tamo prišljamčili preko veze i ćutimo jer nemamo čime da participiramo u aktivnostima, primećujem da se tu začela kritična masa kreativne energije koja navodi umetnike na istraživanje formi, eksperimentisanje sa tehnikama, rečju – stalno napredovanje. Stvar je dostigla ozbiljne razmere, a rezultati su iz meseca u mesec sve bolji, već na zavidnom nivou umetničke vrednosti i tehničke perfekcije.
Ne i za fejZbuk. Na volšebni način, fotografije aktova su postale prokazane čak i u zatvorenim, tajnim grupama koje se ne reklamiraju izvan svojih okvira. I dešava se da pošiljaoci slika aktova (tj. autori) budu opomenuti, pa čak i blokirani zbog takvih slika. Koliko puta se već desilo da Tibor bude blokiran na mesec dana na fejZbuku, izgubio sam broj; on se, stoički, tada snalazi koristeći svoj alternativni nalog, tada “hodajući na prstima”, e da ne bi i sa tog naloga isprovocirao nekog dušebrižnog majmuna kome smeta lepa ženska sisa. U međuvremenu, zabrinutost među autorima aktova zbog licemerja izabranog portala za komunikaciju je narasla do te mere da se čak i u tim tajnim grupama lepe “virtuelni flasteri” preko bradavica i međunožja modela, jer slike nekako procure i onda pošiljalac/autor nadrlja u blokadi.
U međuvremenu, fejZbuk obiluje slikama nasilja – od brze vožnje ulicama gradova do tuča i upotrebe oružja, afirmiše se nasilničko i agresivno ponašanje svih vrsta, od vršnjačkog nasilja, preko maltretiranja slabih, do otvorenog rasizma u javnom prostoru. O veličanju gluposti da i ne govorim, jer razne laičke rasprave o štetnosti vakcina i “ozbiljne” rasprave o teorijama zavere, TV farme i zadruge su postale norma umesto da postanu primer beslovesnosti, ali da ne idem u digresiju. Uglavnom, gledajte da pripazite šta pokazujete na fotografijama na fejZbuku, jer nevešta prezentacija statue Afrodite sa nadžodženim bradavicama može tamo da vas košta blokade.
Ovaj primer je malen i, ako izuzmemo izrazito iritirajuć i po umetnike uvredljiv stav virtuelne zajednice prema njihovom velikom trudu, ipak beznačajan sa stanovišta krajnjih posledica po društvo. No, stvar postaje malčice jasnija (da li je bolje reći “malčice manje nejasna”?) kad razumete da globalno kloniranje američke kulture i društvenih normi dolazi u paketu sa svakom praksom korišćenja medija, što se naročito prima na mestima masovne komunikacije kao što su fejZbuk, Ćijukalica i drugi online mediji. A to je svet koji se predstavlja kao najprosperitetnji iako nije, najbogatiji, mada nije ni blizu, i posvećen miru, mada za 240 godina postojanja države nije sastavio ni 20 godina bez ratnog dejstva.
Licemerje je odlika populizma, a populizam dovodi na vlast ljude poput nekih koje znamo. Slizavanje sa takvom vlašću je jedini način da se nosioci velikog kapitala ostave na miru, što Zackeberg i njemu slični vrlo dobro znaju, pa stupaju u razne vidove saradnje za koje nije predviđeno da ih mi znamo…
Ruka ruku mije, obraz obadvije, veli poslovica.
Scratch my back and I’ll scratch yours, poručuju fejZbuku sa Kapitola.
Trgnite me za ku*ac, poručuje Iggy Pop.