I guess you’d call it suicide
But I’m too full to swallow my pride
U vreme kad se grupa The Police pojavila na sceni, već sam uhvatio zalet u pokušaju da razumem rock scenu i odnose na njoj. Dakako, nisam razumeo ni koliko crno ispod nokta, ali bilo mi je jasno da u slučaju te grupe postoji neka posebnost. Čudne note, čudni akordi, minimalistički sastav, a tako mnogo muzike…
Godine su bile potrebne dok nisam dotakao nešto nalik suštini te muzike.
Dok sam se ja opasuljio, već je objavljen drugi album, a sa njim i najveći hit grupe, a moj odnos prema toj muzici od tog časa je mogao da se opisuje samo superlativima. The Police su nesumnjivo uticali na to da zagnjurim u posebnosti engleskog jezika, koji sam tih godina sa mukom savladavao preko mršavog školskog gradiva. A što se same grupe tiče, tek zahvaljujući onom što je prosečnom balavom slušaocu “Večeri uz radio” zvučalo kao “mesečina, bato” (a nije da nije, Nikola Karaklajić je voleo da se šegači tako najavljujući pesmu “Message in a Bottle“), shvatio sam da minimalizam zvuka nije isto što i minimalizam pristupa… Bila je to prva lekcija koju sam dobio od grupe Police.
Pesma “Can’t Stand Losing You” je jedna od važnih numera na prvom albumu grupe Outlandos D’Amour (1978). Važna je i po tome što se pojavila kao drugi singl sa albuma, odmah iza legendarne “Roxxane“, i postigla je prvi značajan uspeh na tržištu – dostigla je drugo mesto na listi singlova na Ostrvu, doduše tek prilikom reizdanja sledeće godine. Za našu priču će se pokazati važnim to što dalje od drugog mesta nije stigla samo zato što se na vrhu zatekao gigahit “I Don’t Like Mondays” grupe The Boomtown Rats.
Pesmu su od početka pratile kontroverze. Najpre je galamu podigao provokativni omot singla, na kome se vidi figura obešenog čoveka (uzgred, to je Stewart Copeland, bubnjar grupe). Onda je Sting u jednom intervjuu izjavio kako pesma nije ništa više od proste teme tinejdžerskog samoubistva, što gotovo uvek zvuči kao vic, a tekst je sklepao za menje od pet minuta; bila je to neoprezna izjava u zemlji u kojoj oduvek vibriraju konzervativne tendencije i podigla je priličnu prašinu. Najzad, održavanje dve pesme na vrhu britanske top-liste koje su začinjene morbidnošću (“I Don’t Like Mondays” je eho novinske priče o devojci koja je ubila dvoje odraslih i ranila nekoliko drugova i policajca tokom pucnjave u školi) bile su previše za puritanski orijentisane medije na Ostrvu i cenzura je proradila. BBC je početkom 1980. stavio pesmu na listu nepoželjnih i sa emitovanjem spota na državnoj televiziji i singla na državnom radiju je bilo završeno.
No, osim neprijatnosti negativnog publiciteta u konzervativnim medijima, nije došlo do neke značajnije štete po grupu. Uostalom, MTV nije bio toliko gadljiv: The Police su bili miljenici evropske filijale prve globalne muzičke televizije. Tada su svoje mesto učvrstili za sva vremena, ipak najpre zahvaljujući suptilnoj kompleksnosti svoje muzike koja daleko prevazilazi domen post-punk ere, iz koje su iznikli. Pet studijskih albuma koje su objavili u periodu 1978-1983 danas su obavezna lektira za svakog kome je stalo da razume veličinu muzičke scene tog vremena u Velikoj Britaniji.