The Czars recenzenti obično guraju u kategoriju alternativnih grupa mada u njihovoj muzici nema ničega alternativnog. Pre bi se moglo reći da su ovi momci, predvođeni harizmatičnim liderom Johnom Grantom, pokupili sve dobre ideje od engleskih pop/rock grupa u poslednjih tridesetak godina i od toga napravili solidan proizvod za američko tržište.
Nearvno, na steroidima, što bi se i moglo očekivati od Amerikanaca.
Da se odmah razumemo – njihova muzika je izuzetno prijemčiva, zavijena u bogate, orkestrirane aranžmane i laka za slušanje, pa nije čudno što je naišla na prihvaćanje u jednom segmentu publike. Uostalom, oni vešto kombinuju različite muzičke uticaje pa će između pesama sa njihovih albuma svako pronaći nešto što mu se dopada, ali je krajnji utisak nekonzistentnost zvuka same grupe kao rezultat lutanja u viziji.
Ono što je zaista loše kod The Czars su tekstovi. Možda je Grant uobrazio da je veliki pesnik, ali se ono što izlazi iz njegovih usta dok peva teško može nazvati poezijom. Još manje kvalitetnom. Uostalom, prosudite sami o čemu peva u današnjoj pesmi.
Do you know the heart?
Do you that it can be destroyed?
You can make it go away
You can make it shrivel up and dieTake a look at me
Give me everything you’ve got
If it’s not enough
Make me everything you’re notIt’s just a side effect of loving you
A nasty soundtrack to the city
He says the effects will recover soon
The situation is dire
You know that he’s a liar
Ne znajući tačno šta žele da budu, The Czars lutaju između materijala koji povremeno podseća na lepršavost pristupa muzici poput Divine Comedy, Belle And Sebastian ili Pulpa, da bi se njihov zvuk pretopio u radikalnije zahvate bliske Cocteau Twinsima ili zaplovio u mračnu melanholiju karakterističnu za Mercury Rev. I ostavljaju nas da lebdimo u nekom bestežinskom stanju…
Posle pet snimljenih albuma The Czars su prestali da rade, a Grant je uplovio u solističke vode. Preslušao sam i njegove albume (ukupno tri, jedan je snimljen u pratnji BBC filharmonije) i pate od iste boljke – na njima se smenjuju fine balade u kojima se prati uglavnom na akustičnom klaviru i pesme pune napadne elektronike tako da mi je jako teško da zaključim šta se u njegovoj glavi dešava.
Jedino je sigurno – Grant ima talenta i možda će napraviti uspešan posao samo ako se odmakne od muzike koja je više forma uvijena u zvučnu sliku po poslednjoj modi i snova o sopstvenoj veličini.