Garažnih bendova je oduvek bilo i biće. Sa svakom novom generacijom muzičara pojave se oni koji žestoko praše i kritikuju. Ta vrsta muzike je prešla dugačak put – od neobuzdane svirke obogaćene psihodelijom iz šezdesetih, preko sirove pobune punkera tokom sedamdesetih, pa sve do danas ispeglanijih verzija koje ponekad koketiraju sa komercijalom. Iza poslovične agresivnosti i soničnih udara, pojavili su se ozbiljni autori koji savršeno dobro znaju da arikulišu svoja razmišljanja i da me propisno iznenade.
Poslednji u nizu su Reigning Sound.
Ova grupa iz Memfisa, koju predvodi harizmatični Greg Cartwright, ubrzo po svom osnivanju je brzo stekla verno sledbeništvo među publikom koja voli garažni punk, ponajviše zahvaljujući žestokim nastupima i odličnim, duboko emocionalnim, pesmama. Uostalom, sve to se lako može proveriti na njihovih pet visoko ocenjenih albuma. A onda je usledio neočekivani zaokret.
Sredinom protekle decenije grupa je angažovana kao pratnja za snimanje albuma jednog od legendarnih autora i producenata soul muzike George Soulea. Za njih su imali i pomalo neobično društvo na snimanju – o tome ko su Dan Penn i Spooner Oldham ne treba trošiti reči. Očigledno je da je saradnja bila uspešna, pa se proširila i na snimanje albuma Mary Weiss, nekadašnje pevačice The Shangri-Las, za koji je Cartwright napisao većinu pesma. I nešto je u njegovoj glavi zaista kliknulo…
Poslednji album grupe Reigning Sound Shattered (2014) je neočekivano iznenađenje. Cartwright je pronašao novi zvuk koji bi se najlakše mogao opisati kako garažni soul sa blagim primesama americane i koji zvukom podseća na najbolje trenutke američke muzike iz druge polovine šezdesetih.
“Never Coming Home” je poetska priča o izgubljenoj ljubavi u kojoj narator željno iščekuje telefonski poziv koji bi mogao da promeni sve u njegovom životu iako u podsvesti zna da se to neće desiti.
Where you are, I can’t see your face at all
There’s no trace of your perfume in my room
As I lie here and think of you
All the stains, your Polish cannot change
Upon each broken part of my heart
Is the wear and tear of many yearsBut it seems much later than before
And I’m still waiting on a long distance call
That never comes
You meant it when you said it
Yes you meant it when you said it
You were leaving and never coming homeAll this time I refuse to use my eyes
Prefer to see a fantasy of you and me
Just like we used to beAll around, now the props are falling down
They just weren’t meant to last and this old mask
It don’t suit me now so I’ll take a bowBut I couldn’t see past you
I was waiting for your call
When the clock out in the hall
Struck one
And then two
I kako album odmiče dalje, pesme se sve više lepe za slušaoca, sve dok se ne vrati na njegov početak i pusti ga ponovo.
Što se mene tiče, samo neka se drže ovakvog zvuka i ne menjaju ništa.