Month: December 2017

…A ja nisam ni tamo ni ovde

Ako nemate ništa protiv, ovo nedeljno popodne ćemo utrošiti na rekonstrukciju ne baš tako redovnog podlistka rubrike čiji nezvaničan naslov glasi “Zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan“. Imamo za tu potrebu nekoliko prvoklasnih kandidata koje stalno držimo u rukavu, a tek ponekad ističemo u prvi plan. To su, najčešće, oni muzičari za koje kažemo da su van kategorija, što znači da nema svrhe porediti ih sa bilo kim drugim.

Jedan od tih ljudi je i Richard Thompson, naš stari znanac.

Danas bih, pak, hteo da zastanemo na čas i osvetlimo i druge aspekte muzičkog dela tog majstora, a ne samo one koje ima u prstima.

Nastavite sa čitanjem… “…A ja nisam ni tamo ni ovde”

Nikada se nisi vratila

Garažnih bendova je oduvek bilo i biće. Sa svakom novom generacijom muzičara pojave se oni koji žestoko praše i kritikuju. Ta vrsta muzike je prešla dugačak put – od neobuzdane svirke obogaćene psihodelijom iz šezdesetih, preko sirove pobune punkera tokom sedamdesetih, pa sve do danas ispeglanijih verzija koje ponekad koketiraju sa komercijalom. Iza poslovične agresivnosti i soničnih udara, pojavili su se ozbiljni autori koji savršeno dobro znaju da arikulišu svoja razmišljanja i da me propisno iznenade.

Poslednji u nizu su Reigning Sound.

Nastavite sa čitanjem… “Nikada se nisi vratila”

Živim li uistinu život sanjara

Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara

Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.

No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.

Dobro ti zdravlje, starino!

Nastavite sa čitanjem… “Živim li uistinu život sanjara”

Old Number 7

Alkohol i ja nikada nismo bili u (pre)velikoj ljubavi. Rano sam otkrio neprijatne nuspojave koje izaziva, pa sam se celoga života držao one narodne mudrosti da treba piti malo i dobro – nisam bio ni pripit u trenucima kada su mi se deca rađala, na zgražavanje bliže & dalje familije i prisutnih prijatelja. Ni nagovaranje žena da možemo još po jednu turu nije uspelo da me pokoleba, iako sam rizikovao da me obeleže da nisam “pravi muškarac” – nikada nisam popio pola flaše žestice, gajbu piva ili 3 litra vina.

No, ponekad nisam uspevao da pronađem “ručnu” na vreme.

Nastavite sa čitanjem… “Old Number 7”

A trojke su — šta?

Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.

Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.

Veoma, veoma različit.

Nastavite sa čitanjem… “A trojke su — šta?”

Plavi anđeo 2

Devedesete ćemo pamtiti po žestokom prangijanju sa druge strane Atlantika. Kao što je onomad Grba dobro primetio u svom tekstu, mlade grupe su se prosto utrkivale koja će da bude žešća i da li će uspeti da uhvate makar malo distorzične magije koju je patentirao Neil Young sa Crazy Horsima dvadesetak godina ranije. No, kako to obično biva, po nekim budžacima su se skrivali klinci koji su inspiraciju tražili u sasvim drugoj muzici.

Potrebno ih je samo otkriti.

Nastavite sa čitanjem… “Plavi anđeo 2”

Čobanica mlada

Kreativni impuls je neopisiva stvar. U muzici je takav impuls potreban da bi se rezultat dostigao za kratko vreme. Legenda kaže da je Mocart bio u neprekidnom kreativnom tripu i da je vrlo teško pretpostaviti koliko bi i kakve muzike napisao da nije živeo životom dekadentnog raspikuće. Lično sam poznavao čoveka koji je od kasne večeri do ranog popodneva napisao šest vrlo dobrih songova za jedan pozorišni igrokaz na osnovu polučasovnog zezanja dvojice gitarista (eh, ja sam bio jedan).

A jedna od poznatih legendi iz istorije rock’n’rolla govori kako je Neil Young bio u bunilu dok je ležao pod temperaturom od 39,5°C, bolestan od gripa u Topanga Canyonu, i u tom stanju je za manje od 48 sati napisao tri fantastične pesme koje idu u red njegovih najboljih prangijaških krljačina.

Reč je, dakle, o pesmama “Down by the River“, “Cinnamon Girl” i “Cowgirl in the Sand“.

Nastavite sa čitanjem… “Čobanica mlada”