Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Pre nekoliko godina, u nekoj od brojnih razmena muzičkih materijala, do mene je dospeo debitantski album grupe Wally. Kako imam običaj da se malo unapred raspitam o tome na šta ću da potrošim svoje dragoceno vreme, ostao sam pomalo zatečen saznanjem da o ovoj grupi gotovo da niko ništa ne zna.
Malo neuobičajeno u vremenu interneta, ali nije mi prvi put.
A usput ćemo i da ispitamo granice vaše tolerancije na hipokriziju.
Bez obzira na razne parole koje pokušavaju da održe duh slobode negde u mislima, kad već sloboda ne postoji u stvarnosti, pravila ne postoje zato da bi se kršila. Pravila postoje zato da bi civilizacija mogla da funkcioniše. Iako mnogi poistovećuju pravila sa ograničenjima, ne zaboravimo to da se sloboda jedne osobe pruža tačno do slobode druge osobe i ni makac dalje: to je jedna od retkih razumljivih karakteristika koje opisuju civilizaciju ili barem ono što bi civilizacija dominantno trebalo da bude kao preduslov za nešto više.
Problem nastaje kada se skup pravila oblikuje tako da u njemu vladaju nelogičnosti, bilo da su potekle iz prostog nehata izazvanog ograničenjem uma ili sa namerom (očiglednom ili pak skrivenom) da se životni prostor iskrivi u nečiju korist. Ustrojstvo stvari tada postaje sumnjivo, jer se neka benigna glupost zabranjuje dok se neka realno štetna stvar održava, pa čak i stimuliše po veliku cenu: na šteti je većina. Negiranje činjenica koje dovode do takvih pojava predstavlja veoma čest oblik političkog licemerja.
Jedna od premisa na kojima je rock’n’roll nastao jeste bunt protiv rigidnosti i licemerja društva. A jedan od ljudi koji je svoj vek na sceni proveo sagorevajući u borbi protiv licemerja je Iggy Pop. Pa, da čujemo i, da prostite, vidimo šta on ima da kaže o tome.
Ovog puta, video prilog je “ispod crte”.
Listajući muzičku štampu, slučajno sam primetio reklamu za novi album Petule Clark. Samo što se nisam prevrnuo sa stolice! Ova najava mi je bila potpuno neverovatna, jer dobro znam da je Petula u poodmakloj dobi i da su zlatni dani njene slave odavno prošli. Uostalom, verujem da ima više od 40 godina kako sam išta od njene muzike propustio kroz uši.
Naravno da me je cela priča zainteresovala.
Tokom osamdesetih i na samom početku devedesetih grupa 10,000 Maniacs je bila jedna od boljih muzičkih ponuda sa druge strane Atlantika. Svirali su zanimljivu, prijemčivu kombinaciju folka i rocka, a fokus je bio na njihovoj pevačici Natalie Merchant, autorki ponekad mračnih i introspektivnih pesama koja se pomalo čudno ponašala za zvezdu – bila je povučena, izbegavala je javnost i retko se fotografisala. Uprkos velikom uspehu koji su zabeležili sa tri odlična albuma (In My Tribe, Blind Man’s Zoo i Our Time in Eden), Natalie je bila nezadovoljna i napustila je grupu 1993. godine.
Solistička karijera se podrazumevala.
Simbol Jina i Janga, iako potiče iz Kine, dobro je poznat i na Zapadu. Predstavlja filozofski koncept koji nas uči da oko nas deluju dve glavne, suprotstavljene sile, koje pokreću svet. U isto vreme su i komplementarne jer jedna bez druge ne mogu da postoje. One su osnov mnogih učenja, a posebno su vezane za Taoizam. Tao je, simbolično, put kojim se krećemo kroz život. Smatra se da je nepromenljiv, a u njemu prepoznajemo dva principa – muški, Jang, kao svetlu stranu, aktivnost koja se povezuje sa elementima vazduha i vatre i ženski, Jin, kao tamnu, pasivnu stranu vezanu za vodu i zemlju.
Iako ne znaju ništa o Taoizmu, moji Šumadinci njegove principe često citiraju u dobro poznatoj rečenici – suprotnosti se privlače.
Ideja o vozu koji je van kontrole prilično je popularna u rock mitologiji, toliko da postoji nekoliko poznatih pesama koje se zovu “Runaway Train“, da i ne pominjem legendarni film Andreja Končalovskog. Mentalna figura o snažnoj mašini koju niko ne kontroliše izaziva slike o neumitnoj katastrofi čije trenutno odlaganje samo doprinosi užasu, a nikako ne sugeriše nekakvu šansu za spasenje.
O čemu li je mislio Elton John kada je 1992. pozvao Erica Claptona da mu se pridruži u interpretaciji ove moćne pesme?
Pomalo šašava situacija, jer simbolično predstavlja prelomne momente u karijerama obojice protagonista ovog izvođenja.
U prvi mah, kada sam video omot za album Siren’s Song (2017), pomislio sam da je u pitanju još jedan od zaboravljenih dueta star barem 45-50 godina. To ne mora da bude loše, među takvim skrivenim i zaboravljenim draguljima može da se naiđe na fenomenalne stvari, ali me iskustvo naučilo da se pripazim, naročito kod onih izdanja o kojima kolaju priče da dostižu basnaslovne vrednosti kod kolekcionara.
Za njih se, obično, ispostavi da su muzički mućkovi i gubljenje vremena.
Srećom, u recenziji albuma sam odmah natrčao na rečenicu da je produkciju radio Jeff Tweedy (Wilco), što je bilo dovoljno da duetu Kacy & Clayton dam šansu. I nisam se pokajao.
The Czars recenzenti obično guraju u kategoriju alternativnih grupa mada u njihovoj muzici nema ničega alternativnog. Pre bi se moglo reći da su ovi momci, predvođeni harizmatičnim liderom Johnom Grantom, pokupili sve dobre ideje od engleskih pop/rock grupa u poslednjih tridesetak godina i od toga napravili solidan proizvod za američko tržište.
Nearvno, na steroidima, što bi se i moglo očekivati od Amerikanaca.
