Želite znati, Heleno lijepa
da l’ pred vama stvarno skitnica stoji
il’ i mene, kao i vas, progone ljudi psećih glava
i psi s licima vlastitih gospodara
Vrtim se sinoć nešto po fejZbuku, kad u uglu napomena o rođendanu jednog prijatelja. Sreli smo se svega dvaput u životu, on beše na sceni, ja u publici. Uticao je na mene kao muzičara, kao adolescenta, kao nekog ko nije dozvolio da iz njega iscede baš sve kad je sivilo postalo dominantna kategorija. On, pak, za mene ne zna, što je sasvim u redu, jer to takozvano prijateljstvo je zapravo spontani direktni kontakt koje poznate ličnosti poput njega lako odobravaju na onoj društvenoj mreži.
No, tako ispade da sam saznao da je Drago Mlinarec juče napunio 75 godina.
Dobro ti zdravlje, starino!
Mislim da sam negde na SP već ispričao ovu priču: negde u jesen 1982, tokom jednog odlaska u Beograd sa školom, beše li neka pozorišna predstava, sajam knjiga ili vrag će znati šta, tek uspeo sam da pronađem četiri od šest (danas antologijskih) albuma Drage Mlinareca iz sedamdesetih. Prodavci u beogradskom vinilnom trouglu “Makedonska – Nušićeva – Maršala Tita” (tj. prodavnice ploča PGP RTB – Jugoton – Kultura) rekoše mi da se Mlinarec prodaje prebrzo i da dođem iduće nedelje po ostale albume, biće ih sigurno… Eh, albume Negde postoji netko (1977) i Sve je u redu (1978) na kraju nisam nikad kupio. A one četiri sam oderao od slušanja, u slast.
Pesma “Helena lijepa i ja u kiši” se toliko zalepila za mene da su me na kraju, kao svirca, identifikovali kao onog ko tu pesmu tako dobro svira (tuđe reči). Malo po malo, zbog ove pesme sam učinio onaj nezahvalni gest izjašnjavanja o omiljenoj Yu & ex-Yu pesmi. Takva izjašnjavanja su daleko od mudrog gesta, uvek nedostatna i bespogovorno šuplja u argumentaciji. No, ja ne pretendujem na mudrost, ne treba mi više od ovog što imam i neću čak ni pokušati da argumentom potkrepim to što zaista mislim: ova pesma, u ovakvoj celosti sa albuma Rođenje (1974) mene je pomakla više nego bilo koje muzičko delo bilo kog žanra one države u kojoj sam rođen.
Imao bih kojekakvih epizoda da prepričam u kojima je ova pesma imala neku ulogu, ali to je tokom godina iskapalo iz niše dokumentarnog žanra i prelilo se u fikciju, a nešto mi se neće da kvarim trenutak lovačkim pričama, poput one kad je moja profesorka linearne algebre mislila da joj se upucavam jer… K-hm… I kao što rekoh, da ne kvarimo.
I kao što je red, ne mogu da zatvorim ovu kratku priču a da ne pomenem jedinu drugu verziju ove kapitalne pesme koju smatram vrednom pomena. Naravno: Josipa.
I šta bih drugo poželeo od muzike u jesenji sat?
Možda malo manje kiše. Jedino preostalo mesto gde volim kišu je prolog ove pesme.