Za The Tubes sam saznao iz muzičkih novina koje su sredinom sedamdesetih pisale o novoj senzaciji koja dolazi iz Amerike. Novinar Melody Makera je oduševljeno pisao o njihovom nastupu i tvrdio da su oni “nova stvar” koja će dobro prodrmati njihovu muzičku scenu. I zaista, nekoliko meseci kasnije, uspeo sam da čujem njihovu najpoznatiju pesmu. U muzičkom smislu, “White Punks on Dope” nije bila ništa epohalno novo, ali je jasno ukazivala da ovi momci itekako dobro znaju da se zajebavaju.
Kada slušate muziku Toma Waitsa, postoji mogućnost da osetite karakterističnu memljivu mešavinu mirisa novembarske magle, vlažnjikavog uglja u furuni, dima jeftinog duvana pod tavanicom i kiselkastog piva prosutog po prljavom patosu, kao da stojite na pragu neke polumračne kafane u predgrađu. Štaviše, javiće se i slika koja prati taj miris i vi ćete poželeti da uronite u nju, a čak ni misao o tome da biste na tom mestu mogli doživeti nešto zbog čega ćete pre ili kasnije zažaliti ne bi bila dovoljna da se okrenete i brzim koracima se izgubite niz mračnu ulicu.
Pre nekoliko godina, listajući Rolling Stone, najozbiljniji američki muzički časopis, naišao sam na hvalospeve za pesmu “Emmylou”. Kako znam samo za jednu meni veoma važnu ženu koja nosi to ime, ni sekunda mi nije bila potrebna da kliknem na video. Ugledao sam dve klinke koje se muvaju po pustinji Arizone i pevaju:
Oh the bitter winds are coming in
And I’m already missing the summer
Stockholm’s cold but I’ve been told
I was born to endure this kind of weather
When it’s you I find like a ghost in my mind
I am defeated and I gladly wear the crown
I’ll be your Emmylou and I’ll be your June
If you’ll be my Gram and my Johnny too
No, I’m not asking much of you
Just sing little darling, sing with me
What the fuck!! Jesu klinke, ali imaju dobre uzore.
Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.
Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.
Cevka, sem što se može da bude još jedna od zaluđica ako nemate mere, pokazala se, ponekad, vrlo korisnom. Nikada ne znate ko će i kada izvući neki prastari snimak iz budžaka, a neki od njih su naprosto fascinantni!
Odlazak na pijacu, što se podrazumeva da radi svaki dobar domaćin, predstavlja neki vid zabave za mene. O diskusijama sa seljacima sam već pričao, a druga strana koja me zabavlja su susreti sa nekim ljudima koji se, uglavnom, samo tu dešavaju. Razmeni se po koja reč, pitamo se za decu i zdravlje i nastavimo svaki svojim putem. Ovde nedelje sam naleteo na starog poznanika sa kim imam malo šta zajedničko. I on je naložen na muziku, ali je ostao u prošlosti – još uvek je u potrazi za najdužom solo deonicom gitarističkih heroja, a uporno tvrdi da se nikada neće svirati tako dobra muzika kao što je to bilo krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih.
Mnogo puta smo se na ovom mestu uverili da to nije tačno.
Kad dođe vreme da pred Svetim Petrom položim račune o svom životu, moći ću da mu kažem, i to sa ponosom ako mi bude dozvoljeno, da sam neko vreme provela svirajući ritam-gitaru u bendu sa Albertom Leejem.
Emmylou Harris
Postoje neki veoma posebni ljudi na muzičkoj sceni koji bi, da je pravde i poštovanja zasluge, stekli mnogo veću slavu. Kombinacija sviračke veštine, besprekornog baratanja muzičkom literaturom preko svake granice žanra i uticaja koji su imali na druge oko sebe sugerišu isto, ali ta imena ostaju dobro poznata samo nama, ludacima koji volimo da čeprkamo po faktografijama, kao i muzičarima, koji često navode svoje uzore i na razne načine im uzvraćaju dug; šira publika uglavnom ostaje nesvesna njihovog doprinosa.
Jedan od takvih ljudi je i Albert Lee, fenomenalni engleski gitarist koji na samom početku ovog video-zapisa daje ključ svog položaja u muzičkom svetu.
Stvar je jasna: čovek nije dozvolio da mu slava pomuti pamet. Oduvek je želeo da svira, a zlatni gral kojem stremi nije novac, nego nekakva hipotetička najbolja svirka na sceni, kojoj namerava da teži dok god bude mogao da svira.
Svi mi imamo svoje muzičke miljenike. Ako nas redovno pratite, primetili ste da često pišemo o Richardu Thompsonu i projektima u koje je on bio umešan. To je, svakako, s razlogom, jer se radi o svestranom muzičaru ogromnog opusa koji je izuzetno kvalitetan. I čoveku koji pojam popularne muzike shvata vrlo široko.
Kada su takvi tipovi u pitanju, sklon sam da bez prevelikog razmišljanja zagnjurim u svaki projekat u koji je na bilo koji način umešan. Vremenom, u fonoteci se skupi brdo materijala, a čeprkanja po njegovoj biografiji učini da se ponekad osetim kao da sam član te velike muzičke porodice koja se krije iza prezimena Thompson i da znam skoro sve o njihovim karijerama i, čak, detaljima iz privatnih života.
