Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kontraverzne pesme su, ponekad, teško nalazile put do publike. Medijska industrija je oduvek brižljivo pazila šta će da joj se servira. No, po pravilu, čudim putevima su izlazile u javnost i nastavljale da žive, uprkos naizgled nepremostivim preprekama koje su im se postavljale sa svih strana. “Society’s Child” je jedna od onih velikih, netipičnih pesama koje će nas zauvek zvati u šezdesete.
I njenoj autorki, Janis Ian, doneti mnogo dobrog i lošeg.
Некад давно су се љубитељи фоткања делили на клинце са идејама и маторе прдоње са добром опремом. Подела је, дакако, груба и погрешна. Било је итекако клинаца са опремом коју смо могли само да сањамо а који нису ништа ваљано направили њом, и обратно, искусних вукова којима није било жао пара да имају чим да остваре те своје идеје.
Некако волим да замишљам да сам у тој другој групи, маторац који још није испробао све што му је пало на ум. Овог пута, стробо (велика).
Стробо ефекат сам први пут на својој кожи осетио 1976. у неком дискаћу у Орахову код Бачке Тополе, где сам са великим чуђењем пратио како жар цигарете увек тачно стигне следећу слику руке… хм, кад би тако нешто могло да се сфотка… Ефекат је био да не треба алкохол.
А онда је прошло четрдесетак година.
