Svi mi imamo svoje muzičke miljenike. Ako nas redovno pratite, primetili ste da često pišemo o Richardu Thompsonu i projektima u koje je on bio umešan. To je, svakako, s razlogom, jer se radi o svestranom muzičaru ogromnog opusa koji je izuzetno kvalitetan. I čoveku koji pojam popularne muzike shvata vrlo široko.
Kada su takvi tipovi u pitanju, sklon sam da bez prevelikog razmišljanja zagnjurim u svaki projekat u koji je na bilo koji način umešan. Vremenom, u fonoteci se skupi brdo materijala, a čeprkanja po njegovoj biografiji učini da se ponekad osetim kao da sam član te velike muzičke porodice koja se krije iza prezimena Thompson i da znam skoro sve o njihovim karijerama i, čak, detaljima iz privatnih života.
U stvari, kao i obično, živim u zabludi. 
Za sve protekle decenije praćenja karijere Richarda Thompsona uložio sam mnogo truda da pohvatam gde je on sve, sa kime i šta radio. Posedovanje svih njegovih albuma nije samo dokaz o mojoj povećenosti njegovom radu i skromna zaostavština mom potomstvu, već i pokušaj da sebi dokažem da sam nečiji opus svario do kraja. Onih 25 piratskih koncertnih diskova iz raznih perioda Thompsonove karijere koje sam uspeo da nahvatam služe, pored sklapanja celovitije slike o ovom neobičnom čoveku, i da se malo pravim važan – malo ljudi u svetu ih poseduje, pored mene i Grbe. 
I onda me Thompson zavali nečim sasvim trećim. Nije mu prvi put…
Do juče nisam ni znao za album koji je njegova kolaboracija sa Philipom Pickettom. The Bones of All Men (1998) je prava muzička poslastica, ako nemate predrasuda. Sam Pickett je daleko od toga da je nepoznato ime. Ekspert je za staru muziku (pri tom se misli na onu od pre 500 godina i više) i virtouz na duvačkim instrumentima. Osnivač je New London Consort, vrlo cenjenog ansambla koji pretežno izvodi renesansnu i baroknu muziku.
Ideja za ovaj album je bila jednostavna: Pickett je odabrao muzičke komade nastale između XII i XVI veka, pozvao Thompsona (sa kojim je sarađivao na nekim od njegovih albuma) i prijatelje (ritam sekcija Dave Pegg/Dave Mattacks), Simon Nicol – nekadašnje članove Fairport Conventiona, koji su pomogli da popularna muzika nastala pre nekoliko vekova zazvuči moderno.
Priloženi klip i nije baš reprezentativni uzorak onoga što se čuje sa albuma. Jedan je od dva koji se nalaze na Cevki, pa nisam imao neki izbor za ilustraciju. A, verujte mi na reč, većina usnimljenog materijala je mnogo bolja od ovoga.
Možda je to razlog što sam raspoložen i smejem se od ranog jutra. 