Baš mi je žao

So afraid
Slip and I fall and I die

Rock’n’roll ima mnoge pojavne oblike. Ili, ako bih hteo da teram mak na konac, različite pojave koje se nazivaju tim imenom često nije moguće uvesti u isti kontekst. Najgore kolizije nastaju u tumačenju rock muzike kao umetničkog izraza i one koja je predmet šou-biznisa. Mnogi umetnici su morali da prihvate razne banalne zahteve producenata samo da bi se njihova reč mogla pružati dalje. Najzad, većina ljubitelja raznih izvođača uopšte ne zna šta se sve nalazi u pozadini objavljivanja njihovih omiljenih ploča ili pohađanja koncerata njima dragih izvođača. A te priče nisu uvek baš toliko lepe…

Nego, da mi pokrenemo muziku za danas, pa da vam objasnim natenane na šta to mislim kad kažem da postoje različite grupe istog imena.

Nije problem što se to tako dešavalo: problem je u tome što bi ona druga grupa bila žigosana među “pravim” ljubiteljima. I to je znalo da ide do razmera koje prevazilaze pametno razmišljanje.

Dakle, beše bezbroj slučajeva da neka rock grupa u toku godina svoje aktivnosti evoluira toliko da se u nekom iole širem vremenskom razdoblju ne može prepoznati da je reč o istoj (ili priblićno istoj) ekipi. Za početak, dva opštepoznata primera mi uvek padaju na pamet.

U karijeri grupe The Beatles postoji manje-više jasna crta u prebogatoj karijeri, omeđena albumom Revolver (1966), koji je izvesno jedno od najrevolucionarnijih dela u kompletnoj rock literaturi. Taj slučaj govori o autorskom sazrevanju ekipe koja tokom ključnog dela karijere nije menjala sastav: eksperimentisanje je od bojažljivog načina na prethodnom albumu Rubber Soul (1965) dostiglo nivo osnovnog izraza na sledećem albumu Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band (1967). Presuđuju ideje koje nisu opterećene trendovima, jer Bitlsi su bili oni koji prave trendove.

U slučaju grupe Pink Floyd, scenario je drugačiji: Syd Barrett je bio spiritus movens grupe od osnivanja do pucanja po šavovima izazvanog psihoaktivnim supstancama kumulativnog dejstva. Iako je čudni amalgam psihodeličnog blues-rocka, tananog folk-rocka i space age ikonografije davao mnogo prostora grupi da bez Syda nastavi istom trasom (tada izrazito popularnom na Ostrvu), ubrzo počinje evolutivni razvoj koji posle samo šest godina dovodi do ultimativnog remek-dela i jednog od najznačajnijih dela muzike dvadesetog veka (u svim okvirima), albuma The Dark Side of the Moon (1973). Neupućeni slušalac te muzike, ako ima takvih, kada bi preslušao taj album neposredno posle prvenca The Piper at the Gates of Dawn (1967), izvesno ne bi poverovao da je reč o istoj muzičkoj grupi.

Međutim, jedan primer koji se danas često nepravedno tumači kao “ista grupa, a toliko različita muzika” jeste onaj koji se obavija oko naziva Fleetwood Mac. Čudna sudbina ključnih junaka je učinila da se pred publikom u relativno kratkom razdoblju od pet godina nađu dve idejom potpuno različite grupe, sa potpuno različitim pristupom. Štaviše, ti su koncepti toliko suštinski razdvojeni da ih je na kraju delilo ni manje ni više nego osam časovnih zona, a ne samo žanrovska odrednica.

Grupu Fleetwood Mac su osnovali gitaristi Peter Green i Jeremy Spencer i bubnjar Mick Fleetwood 1967. godine, kada je Green istupio iz grupe John Mayall’s Bluesbreakers, koja je bila najveće i najznačajnije blues obdanište s ove strane Atlantika (proverite, ako već niste, ko je sve svirao u toj grupi). Koristeći značajan spin koji je nastao oko klupske blues scene u Londonu, grupa je brzo stekla visoku reputaciju, naročito zbog vrlo ekspresivnog načina sviranja Petera Greena. Tom jezgru se ubrzo pridružuju John McVie, drugar iz Bluesbreakersa koji je postao prvi stalni basista grupe, i balavi ali kao autor veoma talentovani gitarist Danny Kirwan. Nešto kasnije u igru ulazi i Johnova supruga Christine McVie, koja je nešto ranije istupila iz grupe Chicken Shack i zbog toga napustila svoje do tada poznato devojačko ime Christine Perfect; ona je najpre angažovana kao klavijaturista i prateći vokal u studiju, a uskoro i na sceni.

Međutim, baš negde u vreme kada je Christine promovisana iz pridruženog u stalnog člana grupe, Peter Green mentalno puca pod uticajem LSD-a (ta šizofrenija je bila nalik onoj koju je nešto ranije razvio Syd Barrett). Pošto je održavanje ugovornih obaveza i planova postalo prilično ozbiljno, Green je otpušten iz grupe; nedugo potom, razni lični problemi su doveli do toga da i Jeremy Spencer jednog dana 1971. izađe da kupi novine i nikad se više ne vrati.

Najpoštenije bi bilo da je grupa upravo u tom trenutku promenila ime. Međutim, što zbog činjenice da je prezime bubnjara bilo ključno u nazivu grupe, što zbog zainteresovanosti mašinerije u pozadini da i dalje eksploatiše minuli rad uglednog imena, Fleetwood Mac nastavlja da postoji. Međutim, sledi period nejasnog delovanja. Fleetwoodu i bračnom paru McVie se tokom sledećih godina pridružuju razni gitaristi, pa se točak vrti i dalje. Međutim, nema više magije: čak pet albuma koje je ta ekipa objavila prolaze potpuno nezapaženo u Ujedinjenom Kraljevstvu, a u Americi postižu osrednji uspeh na segmentiranom tržištu. Bilo je očigledno da treba menjati nešto: najgore je bilo to što grupa nije imala pravog frontmena, zapravo nikog čije ime se moglo koristiti kao personifikacija grupe.

Sledi složen niz koincidencija: u času pauze i tržišno nejasnog položaja grupe, neka druga ekipa pokušava da polaže pravo na ime Fleetwood Mac; pre nego što je materijal za novi album završen i pravna bitka vođena preko ajkula matične kuće Warner Brothers, postalo je jasno da gitaristima više nije udobno u bendu. A Mick Fleetwood se zatekao u Los Angelesu u studiju matične kuće, gde se sreo sa američkim gitaristom o čijem radu se već pozitivno izrazio: Lindsey Buckingham i njegova tadašnja devojka Stevie Nicks su imali uspešan album Buckingham Nicks (1973). Otkaz koji je gitarist Bob Welch uručio grupi decembra 1974. zbog neravnopravnog tretmana i lošeg finansijskog aranžmana bio je dovoljan okidač da Fleetwood ponudi mesto frontmena Lindseyju Buckinghamu, koji je ponudu odmah prihvatio. Pridruživanje Stevie Nicks, koja je išla u paketu, tog časa se učinilo kao sasvim dobra ideja.

“Sasvim dobra ideja” se vrlo uskoro pretvorila u jednu od finansijski najuspešnijih priča u istoriji rock’n’roll industrije.

Prvi album prostog imena Fleetwood Mac (1975) izlazi jula 1975. godine i isprva beleži skroman uspeh. Oklevanju tržišta na početku doprinosi i zbunjenost: bio je to samozvani album de facto američke pop-rock grupe koji se zove isto kao i prvi album blues-rock grupe iz Londona koji je objavljen ne tako daleke 1968. Međutim, od prvog trenutka u svakom pogledu podržana snažnom mašinerijom matične kuće (vrhunski tonski studio, neuporedivo jak marketing i plasman nosača zvuka, besprekorna logistika promocije), grupa čvrsto rešava da iskoristi pozitivnu kreativnu inerciju koja se stvorila u novom sastavu i kreće na intenzivnu promotivnu turneju; u međuvremenmu, stvara se jako prisustvo grupe na radio-talasima i pozitivni spin je najzad formiran. Petnaest meseci kasnije, u jesen 1976, album najzad stiže na prvo mesto američke top-liste. U praskozorje sledećeg albuma Rumours (1977), koji je jedan od deset najbolje prodavanih u istoriji rock muzike, svetu je već postalo jasno da entitet po imenu Fleetwood Mac nije dihotomni bend, kakvih je tada bilo, nego je reč o dve grupe koje možda spajaju isto ime i tri člana grupe, ali ih razdvajaju žanrovi, koncept produkcije i promocije, kao i geografski i kreativni jaz između Londona i južne Kalifornije.

Šta se sve događalo između albuma Fleetwood Mac i Rumours posebna je priča, prilično zanimljiva i vrlo obimna, pa ćemo je ostaviti za neki drugi put; teza s početka ovog teksta dopire dovoljno daleko u ovom času biografije grupe.

Dok je uspeh u Americi bio besprekoran, izvesno čak i neočekivano visok, puritanska Britanija je bila skeptična prema ponuđenom sadržaju. Koliko god da je materijal bio dobar, uvek bi se našao poneki mudrac da kaže “ali to nije ono što smo slušali na albumu Then Play On” ili bi neko krenuo u besmisleno poređenje “Oh Well” i “I’m So Afraid“. Besmislice koje su tu i tamo izrečene ponekad su dostizale krajnosti koje su zvučale kao kad bi vam neko ponudio da probate vrhunsko vino, a vi reagovali rečima “ali ovo nije Guinness pivo”…

Lindsey Buckingham i Stevie Nicks su se pokazali ne samo kao savršeni novi frontmeni grupe, nego i kao odlični autori muzike. Baš zato, najstrašnije od svega je to što je od strane onih koji su nekad davno odlučili da su dovoljno razmišljali i više to ne moraju da rade dolazila vibracija nekakve krivice što ta muzika ne liči na muziku Petera Greena. Ako uopšte neka krivica postoji, ona pripada nekome drugom, onome ko je dozvolio da jedno ime prekriva dve tako različite biografije grupa koje su, svaka za sebe, u nekom času istorije rock’n’rolla imale značajnu ulogu i značajno uticale na scenu čiji su deo bile.

Sticajem okolnosti, poznajem neke ljude koji kategorički odbijaju da slušaju “novi” Fleetwood Mac sa argumentom koji zvuči kao onaj pomenuti o vinu i pivu. Ne prihvataju okolnosti koje su dovele do toga da ime grupe čak dvaput pretekne preko smisla, a neka neobična lojalnost prema čoveku koji nije ostao lojalan ni prema samom sebi iskazana je u vidu još neobičnijeg animoziteta prema odličnom gitaristi i autoru čija karijera je apsolutno vredna ozbiljnog poštovanja. Ne uzimam tim ljudima te konstrukcije za zlo, jer sam odavno digao ruke od pokušaja da bilo koga ubeđujem u bilo šta što ima veze sa ličnim izborom muzike. Ako im se moja preporuka ne dopada, poštujem to i ne nasrćem više. A njima na štetu (i na dušu) ako se zbog toga odreknu odlične muzike do koje bi možda mogli da dođu ako bi im se omaklo da prečuju ime i poslušaju sadržaj.

Pa, baš mi je žao.