Kada ste ljubitelj dobre muzike – šta god pod pojmom “dobra muzika” podrazumevali! – uvek opstaje problem selekcije priliva novotarija i onog što primate u okruženje svog ukusa. Što pod pritiskom svakodnevice, što zbog mentalnog umora ili ko zna kojih trećih razloga, mnogi ljudi se odriču aktivnosti potrage za novom autorskom muzikom, opstajući pritom uskraćeni za uzbuđenje otkrivanja dobre muzike. Verujem da ste i sami sreli takve nesrećnike: to su oni koji su skloni da kažu kako nema nove dobre muzike, a na vašu primedbu da nije tako obično reguju naprasito, tražeći da im kažete ko bi to mogao biti, unapred spremni da galamom dokažu kako niste u pravu iako to što im demonstrirate upravo vide i čuju prvi put u životu.
Takvima obično valja uputiti simboličnu šamarčinu – ne iz mržnje, već da biste ih naveli da ponovo dišu. Da najzad shvate da su sami krivi što život prolazi pored njih i što dozvoljavaju sebi da ported njih prođe muzika poput ove:
Ova devojka se rodila negde u vreme kad sam ja završavao svoje aktivno školovanje; ovih dana će proslaviti svoj tek 29. rođendan.
Osim što izgleda atraktivno, Samantha Fish fantastično peva i ima odličan boogie u sebi, a ispoljava ga furioznim sviranjem gitare; dominira bottleneck tehnika, mada ne isključivo. Iako Samantha nije neki tehnički virtuoz (nju bi Ana Popović pojela za doručak, bez bele kafe), pravi argument ove devojke je neobjašnjivo snažna energija koja ne može da se folira. Da bih to brže objasnio, bolje bi bilo da vas uputim na ovu obradu čuvene pesme Black Sabbatha:
Ili vam je ovo dovoljno ili mogu da napišem knjigu i da vam ostane nejasno. Ovako nešto, izgleda, može da se zgodi samo pod prerijskim vetrovima, ali to je već neka druga priča.
– * –
Nego, da se vratim na tezu s početka: kako doći do nove muzike koju volite ili one za koju još uvek ni ne znate da je volite? Kako doći do informacija?
Vama je lako, vi imate Suštinu pasijansa. 
A šta da radimo mi? 
Šalu na stranu: u vreme ovolikog protoka informacija, zapravo je samo dovoljno da učinite selekciju izvora koji vam odgovaraju prema ukusu ili nameri i da ih pratite, a potom koristite tek kao šlagvort za samostalno istraživanje.
Recimo, ja sam za Samanthu Fish prvi put čuo u radio-emisiji “Neonska duga” Žikice Simića. Tu emisiju, nažalost, uobičajeno ne slušam na radiju, nego sa matične stranice emisije na sajtu RTS redovno preuzmem MP3 zapis dvočasovne emisije, a sa Žikičine stranice na fejZbuku skinem plejlistu koju on sutradan posle emisije redovno objavi, uredno to arhiviram na svom disku i preslušavam prvom prilikom kad imam dva sata mira. Žikica Simić je legenda radio-talasa: počivše emisije “Tajanstveni voz” na studiju B i “Dole na uglu” na B92 su bile velika škola za mnoge od nas; “Neonska duga” je prirodni produžetak istog vektora. Žikica ima eklektičan pristup repertoaru, mada dominira određena niša muzike u kojoj dominira middle of the road američke scene; taj sadržaj mi baš odgovara, čak i kad se u nekim stavovima ne složim sa njim. Najzad, brat Žikica je čestit čoovek i svoj izbor nikad ne nameće kao konačan, već uvek podseća pažljivog slušaoca na to da u autorskom pristupu koji čine njegove plejliste dominira lični ukus i sopstveno poimanje ikonografije rock’n’rolla kao soundtracka širokog horizonta života.
Drugi neposredni zvučni izvor – dakle, direktno empirijsko iskustvo – predstavlja permanentni, besprekorni podcast Radio Paradise, entuzijastični antikomercijalni radio koji vode Bill i Rebecca Goldsmith. Šta da vam kažem: otkako sam otkrio taj radio negde prvih dana stalnog neta u svojoj kući, a to beše u proleće 2007, ni jedan jedini put nisam poželeo da isključim program jer mi se nije dopadala muzika – u 100% slučajeva to sam činio zato što odlazim na spavanje, odlazim od kuće ili moram najzad da počnem da radim (nažalost, ne mogu da slušam muziku dok radim, jer mi odvlači pažnju koja mi je potrebna za rad). Odlična logistika informacija na sajtu RP mi je mnogo puta pomogla da zabeležim, a potom istražim nešto što ranije nisam čuo. Koliko desetina ili stotina imena ima u tom okviru, sad je već teško da rekonstruišem; to je moj najjači neposredni izvor nove muzike već duže od deset godina.
Dobri časopisi su nekad igrali važnu ulogu u tom procesu: sad, nažalost, nije više tako, jer časopisi UNCUT i MOJO, jedini koje preporučujem, prilično su skupi, a njighov put do mene podložan krađi i oštećenjima; a najgore od svega, ne postižem da ih pročitam kako dolikuje, pa sam prekinuo pretplate koje sam upražnjavao nekoliko godina. Čak ne pokušavam više ni da gusarim za PDF izdanjima tih časopisa – iz istog razloga.
Last but not least: okružio sam se ljudima u čiji muzički sud verujem i čije preporuke sa uvažavanjem prihvatam. Niko iz tog (danas malog) kruga ljudi ne pokriva moj muzički ukus u potpunosti niti je svaka preporuka koju primim uspela, ali hej – niti moramo da smo isti niti je važno da nam se muzički ukusi u potpunosti poklapaju. Niko drugi ne može da vas uputi na suštinu poimanja muzike (ili poimanja bilo čega drugog, ako ćemo pravo) ako vi sami ne formirate okvir da tu suštinu stvorite. U muzici, kao u retko kojoj disciplini ljudskog delovanja, subjektivno jeste objektivno, a krajnji arbitar ste vi sami.
I da ne zazvučim kao neki balavac koji izigrava odraslog (jer ja sam jedan odrasli, po svim dimenzijama prostor-vremena, koji više voli da izigrava balavca), ali svakako moram da vas podsetim da cilj na tom putovanju ne postoji; jedini kraj je u jednj rupi u zemlji, ali nema potrebe da budemo patetični. Muzika je besprekoran medij za konzervisanje sećanja, a sve što vi treba da uradite da biste taj medij učinili korisnim jeste da ga složite u svoj životni prostor onako kako vama odgovara. Nije to mnogo posla: treba da prevalite samo pola puta, dokle upravo dolazi i muzika koja želi da dođe do vas isto onoliko koliko vi želite da dođete do nje.
Koji su vaši izvori novem muzike?
Vaš blog, Žikica Simić na netu i u etru, a takođe i Skoča i Srđan Strajnić.
I ceo RadioAparat. 🙂