Producent Derek Lawrence je reputaciju zaslužio radeći na ranim albumima grupa Deep Purple, Wishbone Ash i još nekih manje značajnih, pa mi nije mnogo trebalo da se latim albuma 25 Very Rare Masters From The Sixties na kome se nalaze snimci nekih od njegovih tadašnjih pulena koje je izvukao sa tavana. U propratnoj knjižici je objašnjavao kako su neki snimci nastajali bukvalno za 2-3 sata studijskog rada, a dobar deo materijala koji je ponudio, pored istorijske vrednosi, pravi su muzički biseri koji se vrlo teško pronalaze.
Poput ovoga današnjeg, koji me je osvojio na prvo slušanje.
Ime grupe Jody Grind mi apsolutno ništa nije značilo, pa sam se bacio na istraživanje koje će se pokazati dugotrajnim i traumatičnim. No, čim sam naišao na informaciju da iza ove grupe stoji Tim Hinckley, klavijaturista koji je svirao na nekoliko desetina vinila koje posedujem, magla je počela da se razilazi. On je svirao sa Bowiem još u vreme kada je on nastupao pod imenom David Jones, a povod za formiranje ove grupe krajem 1968. godine je nagli porast interesovanja za grupe The Nice, Atomic Rooster i Traffic, u kojima su klavijaturisti vodili glavnu reč.
Prvi album Jody Grinda One Step On (1969) bio je prilično neuobičajen u vreme objavljivanja. Baražna instrumentalistička vatra koju su razmenjivali Hinckley i gitarista Ivan Zagni svedoči o sviračkoj kompetenciji, a u aranžmanima, neočekivano, ima dosta duvača koji čitav zvuk grupe odvlače u džezirane vode. Zanimljiv je za slušanje i kao dokument, ali pati od neinspirativnih i dugačkih pesama koje su, verujem, dobro funkcionisale pred napušenom i alkoholiziranom publikom, ali meni u fotelji sa sluškama na glavi prizivaju dosadu.
Drugi album Far Canal (1970) je sasvim drugačija priča. Nema više duvača, postava je promenjena, a muzika je rokerskija. Otvara ga pesma “We’ve Had It“, koja se razlikuje od svega ostalog što se može čuti na njemu. Ako zanemarimo filozofiranje o humanizmu, tako popularno u to vreme, možemo da uživamo savršenoj muzičkoj pozadini. Autor pesme je novi gitarista Bernie Holland i negde mi je odmah sinulo da sam već čuo za to ime… Po raspadu grupe Jody Grind, završiće na kratko u grupi Patto, svirajući pored svog idola Ollieja Halsalla, a njegova kompozicija “Diamond Dust” zatvoriće album Blow by Blow Jeffa Becka.
No, kako Far Canal odmiče, Holland se više neće dohvatati akustične gitare i ostatak pesmama će proteći prilično jednolično. Sve što se čuje je dosta dobro, ali ništa nije previše originalno, što je i glavna mana ove grupe – nisu uspeli da kreiraju sopstveni, prepoznatljivi zvuk.
Da su imali još neku pesmu poput ove današnje, ko zna kako bi se njihova karijera dalje razvijala.