Upravo čitam knjigu My Cross to Bear, autobiografsku ispovest Gregga Allmana koja je objavljena 2012. godine. Moram priznati, posle oko lakta širokog sadržaja među trofejima iz oblasti rock’n’roll publicistike, ovo je možda najzanimljivija knjiga do sada (doduše, mrtva trka sa biografijom Warrena Zevona). I šta da vam kažem: uvodni pasus knjige opisuje iskustvo kliničke smrti koje je Gregg imao septembra 2011, upravo neposredno pre nego što će ispričati svoju životnu priču novinaru i rock kritičaru Alanu Lightu.
Jedini problem koji imam, a to mi se često dešava sa ovakvim štivima: ne mogu da ispustim knjigu iz ruku, odričem se spavanja i na kraju završim rastrojen u časovima kad moram da zarađujem hleb svoj nasušni.
Ali ne marim.
Da, znam da smo ovu pesmu već slušali na Suštini pasijansa, doduše ne u ovoj verziji. Ne mogu da odolim jer moram da ilustrujem odlomak iz knjige koji ću slobodno prevesti, mesto na kojem Gregg priča o tome kako je napisao svoju prvu pesmu – baš ovu.
– * –
Scena u poglavlju: leta 1965, braća Allman su sa dvojicom prijatelja sastavila bend za svirku po klubovima, zvali su se The Allman Joys. Repertoar svirke je uobičajen: traži se sve sa trenutne Top 40 liste i dobar blok Bitlsa pride. Grega počinje da žulja to što nemaju autorske muzike, jer razume da se bez sopstvenog materijala nikad neće izvući iz petparačke priče sviranja od danas do sutra.
…U Pensakoli smo odseli u jednom od onih zavučenih motela u kojima su se bungalovi mogli iznajmiti na nedelju dana. Zvao se Pine Haven, Pine Hurst ili tako nekako. I napisao sam pesmu. Kao, bio sam opet usamljen, ima jedna žena za kojom baš čeznem i želim da je tamo sa mnom da mi pruži malo radosti, druženja i sve što sledi. Imao sam pesmu, ali nisam imao naslov. A pokušavao sam: “But back home you’ll always run // With sweet … Bar-bar-a.”
Trebalo mi je ime od tri sloga, samo još to. Isprobao sam svako jebeno žensko ime kojeg sam mogao da se setim. Zamalo nisam odlučio da to bude Delilah, ali nešto iznutra mi je govorilo da to nije ono što sam hteo.
Bio je moj red da donesem kafu i sokove za sve, pa sam odšetao do obližnje bakalnice koja radi 24 sata, beše par takvih radnji u gradu. Unutra sam zatekao dvoje prodavaca pored kase i samo još jednu mušteriju. Beše to jedna starija hispano gospođa, umotana u nekakve šarene šalove, sa kosom uvezanom u punđu na vrh glave. Pored nje je bila devojčica, izgleda njena unučica, koja beše baš u onom uzrastu kad dečica najzad otkriju da je to što imaju noge odlična stvar za trčanje. Skakutala je i plesala okolo, poput neke lutke na navijanje.
Otišao sam da uzmem šta mi treba, a u jednom času se ta žena zatekla sa druge strane gondole, i začuo sam zvuk malenih nogu kako tabanaju niz prolaz. A žena reče: “Ne, sačekaj, Melisa!… Vrati se, nemoj da bežiš!… Melisa!”. Samo sam izgovorio: “Sweet Melissa“… Samo što nisam prošao okolo da poljubim tu ženu.
Zapravo, ispalo je da smo se sreli na drugom kraju gondole. Pogledao sam je i rekao joj: “Mnogo vam hvala!”. Verovatno je otišla pravo kući i rekla “Srela sam nekog ludaka u jebenoj bakalnici!”
I tako sam završio pesmu “Melissa“.
