They say your style of life’s a drag
And that you must go other places
Just don’t you feel too bad
When you get fooled by smiling faces
Postoje oni koji razumeju perfektnu muziku. Postoje i oni koji to svoje razumevanje mogu da uposle u kreiranju takve muzike; takvih je malo. A većina najboljih kad-tad dođe do saznanja da genijalne stvari uglavnom bivaju jednostavne, pa lepotu izražavaju isključivo dobrom idejom, a ne silnim komplikovanjem situacije. Ima i drugih, koji baš namerno komplikuju stvar, a kad se neko pobuni protiv takvog načina, vešto ga dočekaju na volej: “Ti se u to ne razumeš, jer da se razumeš, ne bi tako govorio”. I onda, oni koji se kolebaju ustuknu korak nazad, a pametni vide da ne vredi u ići okršaj sa budalom jer svet ne bi uočio razliku, pa ućute.
Ali, šta ćemo sa onima koji su nedvosmisleni geniji, koji iza sebe imaju decenije neprekidnog dokazivanja svoje sposobnosti, a pritom su zbilja skloni (srećom, tek tu i tamo) da iskomplikuju stvar? Hoćemo li i njima smeti da otpišemo replikom “Previše nota!”, kao onaj zavidljivi direktor Opere Mocartu u onoj sceni u filmu “Amadeus”? Recimo, šta da radimo sa ovakvim slučajevima:
Predlažem da se predamo i samo uživamo u savršenstvu ideje koja je, šta god ko pomislio, ipak privedena kraju kao koherentna celina.
Iskreno, moja uobičajena reakcija na ovakve izvedbe, pogotovo na sceni uživo, glasi “lako je tako, kad si genije i imaš najbolje moguće muzičare iza sebe”. No, istina je: prvi epitet koji mi pada na um kad čujem ime Stevieja Wondera je “genije”. I tako je već duže od četrdeset godina, koliko se on i ja poznajemo: bio sam balavac kad sam pozajmio kasetu sa albumom Innervisions (1973) od druga u pokušaju da lociram pesmu kojoj nisam znao ime, ali sam znao da ju je otpevao Stevie Wonder. Pomalo razočaran što nisam pronašao pesmu koju sam tražio (tek posle sam saznao da se pesma zove “Sunshine of Your Life” i na kom albumu se ona nalazi), vratio sam kasetu drugu već sutra, e da bih je samo nekoliko dana kasnije ponovo zatražio, jer nisam mogao da se oslobodim “ušnog crva” u vidu jedne hromatske linije otpevane na kraju strofe jedne od pesama. Beše to, naravno, “Don’t You Worry ’bout a Thing“.
Zbilja ne znam kako je ispalo da tu pesmu, uostalom ceo album Innervisions, nekako potisnem u drugi plan. Prvi vinil Stevieja Wondera u mojoj kolekciji i prvo ozbiljno druženje sa njim beše Songs in the Key of Life (1976), poslednji u nizu od onih pet albuma (počev od Music of My Mind (1972)) za koje tvrdim da niko drugi nikada nije uspeo u karijeri da napravi išta uporedivo, a kamoli slično. Za njim je u moju fonoteku ušao Talking Book (1972), pa Fulfillingness’ First Final (1974), pa razni drugi radovi, a nekako kao za inat, Innervisions ostade u zapećku još dugo.
Dan danas ne znam šta da mislim o ovoj pesmi, pa nešto i ne lupam glavu. Pesma počinje kao žurka u nekom tropicana baru u Havani, a već na početku strofe odlazi negde drugde, da bi nas ona hromatika, pa još u polifonom pevanju (poslušajte studijsku verziju, bolje se čuje!), vratila iz sanjarenja i spremila za soul-pop razrešenje refrena. Raspad sistema koji smo očekivali u kakofoniji pri kraju pesme nije se desio, nikome nije jasno kako (zapravo, Stevie zna) i sve se završava tako što ostajemo zblanuti notornom činjenicom da je svet jedno lepo mesto.
Kada vas neko tako istrucka za samo četiri i po minuta, pa vam na kraju bude toliko lepo, nemate drugog izbora nego da mu oprostite očiglednu sklonost ka komplikovanju muzičkih oblika. Pouka glasi da oblici nisu važni: važan je krajnji utisak koji nije potrebno tumačiti analitičkim sredstvima, jer to je ipak samo građa.
I nailazio sam tako na “Don’t You Worry ’bout a Thing” u silnim godinama koje su se nataložile otkako sam prvi put čuo pesmu i o njoj sam razmišljao možda tek u podsvesti, jer mnogo je “ušnih crva” koji dolaze iz opusa Stevieja Wondera, pa suočim jedan sa drugim i tako se odmah “izlečim”… I na pamet mi je došla tek pre dan-dva, kad sam naišao na jednog dečka koji je nastupio kao loop performer na nekoj TED konferenciji. Njegovo ime je Jacob Collier, odrastao je u sobi punoj muzičkih instrumenata i sve ume da svira ozbiljno; a zahvaljujući sekvenceru, čini to istovremeno. Međutim, kad sam malo čačnuo šta dečko još radi, dotukao me je izvedbom u kojoj demonstrira svoj neverovatni kapacitet rukovanja polifonim pevanjem. Beše to iznenađenje za mene:
Bilo bi najbolje da sad prekinem sa nizovima reči i prepustim vas glasovnim egzibicijama ovog dečka. Jer, pred genijima ponekad valja ućutati da ne bismo nešto propustili, ma koliko to na mah zvučalo komplikovano. Imalo bi o umetnosti Jacoba Colliera da se kaže još ponešto, ali to je druga tema; pogledajte taj nastup na TED konferenciji i shvatićete.
U svakom slučaju, nemate o čemu da brinete.